Izvor: Blic, 07.Okt.2000, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Đubre daleko od Skupštine
Đubre daleko od Skupštine
To su oni Čačani polomili, brđani – kaže fini i uredni čika gledajući u polomljeni izlog prodavnice i dve žene kako kupe staklo, gazeći po njemu uz krckavi zvuk od kojeg se čovek ježi.
Adam Tomanović (42), tehnolog, nije dao sebi ni sekund vremena za razmišljane, pre nego što je ispalio na čiku pristojan, ali odlučan rafal reči:
'Ma hajdete, molim vas! Pa kako možete tako da govorite!? Pa, ako su mogli onako da >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << se biju sa policijom, kao sami đavoli, šta ste očekivali? Da počiste za sobom kao dobre devojčice? Pa da li ste možda očekivali od onih momaka što su onako upadali u RTS, dok su na njih pucali iz pušaka, pravim mecima, da nam obave posao sa Slobom pa da posedaju nazad u autobuse i odu kući kao posluga? Osim toga, mnogo je verovatnije da su ovo uradile ove naše barabice, domaće, beogradske. A i oni su se tukli, pa neka ih. Neka piju. Neka jedu.'
Žena u radnji nije bila toliko puna razumevanja, ali nije ništa rekla. Nije htela da razgovara ni sa kim, nego je nastavila da radi svoj posao, okrenuvši nam leđa. Njena drugarica je kratko prokomentarisala: 'Glasali smo, on nije hteo da ide, moralo je da pukne. Nije morao baš i moj izlog da pukne, ali ‘ajde – šta je tu je.' Pa se i ona okrenula i odgegala veliku zadnjicu u dubinu radnje.
Dvadeset žena iz Gradskog zelenila bocka đubre po Tašmajdanskom parku. Jako su vesele, ali ove žene su i inače stalno nasmejane iz nekog razloga. Možda su tome razlog i silna deca koja im se igraju oko nogu, i koju one sa puno ljubavi paze, oklevajući da im se obrate, da se neko ne oseti ugroženim njihovom nehigijenom.
'Ne znaaaaamo mi to, ne znaaaaamo', kaže Sanela, dok odmara na klupi sa dvesta grama parizera i pivom. 'Al’ sam uzela pivo, da nazdravimo. Val’da bude bolje, a?' Gleda u svoje koleginice, koje uopšte nisu sigurne da treba da pričaju sa novinarima. 'Pa, da vidimo', kaže jedna.
Kamion za odnošenje đubreta boravi kod svakog kontejnera po petnaest minuta. 'Mi smo štrajkovali, mi će skupimo đubre!', kaže Malija Krasnići. 'A ovo što je đubreta po gradu, uvek to bude kad je politika! A mene sve jedno. Ja radim smenu i tako i tako. Pa sad, politika ili kante, mene isto. Al’ me je drago što se menja vlas’. Mnogo me je drago! Vi’ kako živimo, ko kučići…'
Ali, ljudima kraj polupanih prodavnica ipak nije pravo. Obrad Janković stoji kraj svoje tezge koja je završila na sred Bulevara revolucije, kao barikada. Sada je vratio nazad, ali je sva ulubljena, pošto je sinoć na nju naleteo policijski kombi. On lično nema komentara, ali njegove kolege imaju:
'Sloba je Sloba i to je u redu, ali što su, bre, upadali u samoposluge dva kilometra od skupštine? I ‘ajde što su uzimali pice i to, nego iz radnje ispred moje kuće sve pršute i kobasice odneli, deterdžent, bre! Pa znam da je revolucija, al’ nije lepo. Pa je l’ tako?', kaže momak za jednom tezgom, ne želeći da se predstavi.
'I kod mene su uzimali svašta - eto taj deterdžent, za sudove. Ja odem kod komšinice jutros, da se ispričamo o svemu ovome, i samo što sam krenula da pričam o samoposluzi ispod kuće, vidim u ćošku deset flaša deterdženta za sudove, bog te tvoj! A onaj njen mali, protuva, razumeš, garantujem da je on poharao radnju, on je poznat lopov', priča devojka ispod čijih su očiju revolucionarni podočnjaci. Branko Čečen
