Izvor: Politika, 12.Jun.2008, 23:37 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Prvo ojkače, pa tango argentino
Banjaluka – „Sklapaj prijateljstva sa sebi ravnim”, izreka je, koja je punu potvrdu dobila u druženju dva svirača sa Manjače, po imenu Slobodan Mačkić i Đurađ Kljajić
Omiljeni instrument im je, tamburica sa tri žice. Godinama su odvojeno zabavljali svoje Zmijanjce, a Zmijanjem se ovde zove sve što je 50 do 100 kilometara, u krugu oko Banjaluke. Nedavno, na Sretenje sretoše se i tamburice ukrstiše Slobodan i Đurađ.
Za razliku od Slobodana >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << koji nastupa i u Banskom dvoru u Banjaluci, Đurađ je klasična „seoska lola”.
– Ja sam tri godine izbegličkog staža proveo kod familije u Novom Sadu. Sve sam „skinuo” od „Garavog sokaka”, Balaševića, Zvonka Bogdana – kaže Đurađ
– Milina ih slušati. Manjača, Srem, Banat i Bačka, od kolonizacije Krajišnika u Vojvodinu, od sredine prošlog veka, pa sve do ovih dana, srodila je ljude i pesmu. Nekad su se ovde pevale „ojkače”, a sad sve do „tango argentino” – kaže Marinko Dobraš, koji iz pozadine sluša veterane sa Zmijanja, a sam je učitelj harmonike i predsednik KUD „Mladost” iz Zalužana, predgrađa Banjaluke.
Slobodan i Đurađ su i majstori za izradu tamburica. Rade to od detinjstva i ni broja ne znaju koliko su tamburica napravili, ali znaju da ih na svakom kontinentu ima i svakom mestu gde žive gastarbajteri sa platoa Manjače.
R. Milović
[objavljeno: 13/06/2008]
