Izvor: Politika, 04.Feb.2008, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Ima odgovore na hiljadu dečijih pitanja
Prve časove držala u jednoj zadružnoj staji koja je pretvorena u učionicu, a danas, posle 40 godina rada u prosveti, Bosa Drljača proglašena je za najbolju učiteljicu u Prijedoru
Prijedor – Po tradiciji, na Svetog Savu, školsku slavu, u Prijedoru se dodeljuju nagrade prosvetnim radnicima za proteklu školsku godinu. Svojim radom u prosveti, dužim od četiri decenije, u mnogim školama širom zapadnog dela Bosne i Hercegovine dokazala se Bosa Drljača, učiteljica >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << koju je rat u Prijedor doveo pre šesnaest godina.
– Danas radim u prijedorskoj Osnovnoj školi „Desanka Maksimović” i to će mi biti poslednja stanica u dugom učiteljskom stažu, sa osmehom kazuje Bosa primajući čestitke od učenika i njihovih roditelja za dodeljeno priznanje.
Bosa Drljača je, dete vojnog lica. Kao sedmogodišnja devojčica stigla je u osnovnu školu u Bosansku Krupu iz Bjelovara. Izdvajala se od ostale dece i bila đak za primer. Nakon završene Učiteljske škole u Bihaću, već 1965. godine u osnovnoj školi u Otoci, prvi put je sela za katedru.
– Sva moja sredstva za rad su bili tabla, kreda i jedan polomljeni trougao. Prve časove sam držala u jednoj zadružnoj staji koja je pretvorena u učionicu – priseća se Bosa. Najlepše uspomene vežu je za Mali Dubovik, mesto na tromeđi Novog Grada, Bihaća i Krupe. Tu je, kazuje, provela najlepše radne dane. Deca su bila dobra, pažljiva i marljiva, a ona mlada, puna poleta i želje da svoja znanja prenese u male dečije glavice. Kao omladinka isticala se u radnim akcijama u selu. Za uzvrat, meštani su napravili novu školu, ali i stan za učiteljicu.
– Ništa mi nije bilo teško. Škola nije imala vodu, struju, ali sam se snalazila. Znala sam po čitavu noć, uz lampu praviti program rada za veliki broj odeljenja i opet ujutro, peške do posla, vedra, stizati među svoje učenike – dodaje Bosa i kaže da je tih šezdesetih godina nastojala kroz različitu štampu da unese prosvećenost u selo i da govori o značaju čitanja i opismenjavanja.
– Ratni vihor je 1992. godine, Bosu doveo u Prijedor, gde se zaposlila u osnovnoj školi „Desanka Maksimović”gde će dočekati i penziju. Iskreno se nada da će svoju, poslednju generaciju učenika dovesti do četvrtog razreda, a onda otići na zaslužen odmor.
– Ovaj posao može da radi samo onaj ko iskreno voli decu, ko može da ih sasluša i da odgovori na hiljadu njihovih pitanja. Učitelji su ti koji u životu svakoga čoveka ostavljaju neizbrisiv trag – kaže na kraju najbolja učiteljica u Prijedoru, dodajući da ju je nedavno kontaktirala jedna njena učenica iz prve generacije. Poslala joj je primerke svojih knjiga koje je izdala i poruku njene kćerke iz Amerike.
Bosini učenici postali su lekari, advokati, inženjeri, profesori, pesnici, zanatlije...
I. Kotlić
[objavljeno: 05/02/2008]
