Izvor: Politika, 02.Okt.2011, 00:17 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Želela sam da „pišem” kao Prokofjev
Kompozitorka i najmlađi član SANU priča o izlasku na međunarodnu scenu, Dušku Kovačeviću, Ljubomiru Simoviću, Goranu Bregoviću, Gabrijelu Markesu, veri, jogi, modi, ljubavi...
Beograđanka Isidora Žebeljan (44), najmlađi član Srpske akademije nauka i umetnosti, istaknuti je kompozitor i u svetskoj konkurenciji.
Vanredni je profesor na Katedri za kompozicije i orkestraciju Fakulteta muzičke umetnosti u Beogradu.
Od njenih kompozicija izdvajamo: >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << „Na Dunavu šajka”, opere „Zora D” i „Maratonci”, simfoniju „Pikarske scene”, „Pesma putnika u noći”, a stvara muziku i za filmove, pozorište...
Poslednja potvrda njenih muzičkih vrednosti je nedavni koncert na Kolarcu „Brodski kvarteta”, najbolje gudačke grupe na svetu, koji je izvodio kompozicije Isidore Žebeljan uz njenu saradnju na klaviru. Englezi iz Mančestera su, pre toga, širom Evrope svirali Isidorinu muziku i tako je predstavljali svetu!
U braku s Borislavom Čičovačkim, muzičarem i piscem, ima sina Petra (15).
Kad ste upoznali „Brodski kvartet”?
Bilo je to pre nekoliko godina u Beogradu, kad su izvodili moju kompoziciju „Pesma putnika u noći”. Do toga je došlo tako što je španski klarinetista Huan Enriko Luna svirao „Pesmu” premijerno u Nacionalnoj galeriji u Londonu 2004, na otvaranju izložbe za koju je „Dženezis fondacija” iz Londona naručila od mene ovu kompoziciju. Posle toga Luna je počeo saradnju s „Brodski kvartetom” i preporučio im moju muziku.
Kada ste otkrili sebe?
To je bio proces. Najznačajnija muzička prekretnica za mene bilo je otkriće muzike Sergeja Prokofjeva, jako važnog i značajnog ruskog kompozitora. Još u muzičkoj školi njegovu muziku sam svirala dušom, srcem i celim svojim bićem. Ova klasična muzika je na mene ostavila neizbrisiv trag, pa sam poželela da „pišem” kao Prokofjev. Inače, na svaku muziku sam uvek reagovala. Posebno na pevanje i igranje iz banatskih krajeva, jer je to kraj iz kojeg potiču moji preci.
Kako je to biti umetnik?
Ne doživljavam sebe drugačijom od drugih, iako drugi, moguće je, doživljavaju umetnike kao posebne ljude. Ali, svoju umetnost osećam kao najprirodniji deo mog bića. Doduše, sin mi je jednom prilikom rekao: „Pa, zar nisi mogla da se baviš nekim normalnijim poslom”.
Koliko Vas zanimaju drugi muzički žanrovi?
Mnogo. Uvek sam volela neobičnu muziku. I moja je baš takva. Kao što su bajke u literaturi. Tu postoji neka „zlatna spona” između muzike koju volim i neobične književnosti. Dopada mi se narodna muzika, posebno instrumenti kao sopile, zatim džez, pa i tehno muzika. Koristila sam sve to u radu za film i pozorište. Nekoliko godina, tokom devedesetih, bila sam aranžer muzike Gorana Bregovića i lepo smo funkcionisali.
Kako igrate?
Divno, zbog genetskog nasleđa. Svi moji su jako dobro igrali. Osećam ritam. I moja muzika je takva, puna ritma.
Kako Vam je bilo s Duškom Kovačevićem...
Pisala sam operu „Maratonci”. Dušku se dopala predstava. Rekao je: „To je nešto najposebnije što je na moje tekstove urađeno”.
... a kako s Ljubomirom Simovićem?
Komponovala sam muziku za „Čudo u Šarganu”, za Atelje 212. Tu predstavu režirao je Dejan Mijač. Simović je divan čovek. I njegovi tekstovi su vrlo posebni.
Koliko ste u veri?
Veoma želim da verujem. Pravoslavne sam vere, ali to me ne sprečava da istražujem i neke druge svetove koji me zanimaju, na primer, metode meditacije, ili jogu, koja me opčinila. Neka buduća duhovnost bi, možda, trebalo da teži tome da se najbolje metode i ideje različitih religija sakupe i uklope u jednu veliku sveprožimajuću ideju.
Šta Vas ljuti...
Nažalost, ima toga, ali sada istražujem načine koji bi me naučili da se ne ljutim. Japanski mudraci kažu, a i naši – otac Tadej, na primer, da u suštini, tokom života ne bi trebalo da postoji ni jedan jedini razlog da se čovek naljuti! To je, međutim, moguće samo kada se neko istinski potrudi da razume i sebe i druge.
... a šta vraća osmeh?
Prijatelji, naročito duhoviti, opušteno vreme sa Borislavom i Petrom, pored reke. Obožavam vodu. Volim šumovite delove na rekama, jer čuvaju misteriju.
Koliko ste posvećeni sebi?
Modu ne pratim. Volim sama da smišljam način oblačenja. Za mene iznenađenje predstavlja pravu radost. Kako u muzici, tako i u drugim segmentima života. Često u odeći uklapam elemente koji mnogima ne bi pali na pamet. Izgleda da mi dobro ide.
Kom živom umetniku se divite?
Najviše Gabrijelu Markesu. Volim njegove ideje. Raduje me lucidnost s kojom on na „običan” način priča o „neobičnom”. Moja muzika ima veze sa tim svetom fantastike.
Zbog čega najviše žalite?
Pa nemam neke velike žalosti. Možda mi je jedino žao što sam tek pre godinu dana počela da se bavim jogom. Ona mi je postala bitna zbog fizičke aktivnosti, ali i zbog pronicanja u svet meditacije, koja je deo joge. Meditacija postoji u svakoj religiji. U hrišćanstvu, svaka molitva je neka vrsta meditacije.
Koja je najveća ljubav Vašeg života?
Ne postoji jedna. Imam ih nekoliko. S jedne strane je muzika, a s druge Borislav i Petar. Svako na svoj način.
-----------------------------------------------------------
Veliko poverenje u intuiciju
U kom okruženju se rađa Vaša muzika?
Imam veliko poverenje u intuiciju. Improvizujem na klaviru i onda odabiram ono što mi se dopada. Ne snimam to. Važno mi je samo ono što memorišem. Jer, to što zapamtim predstavlja najvažnije čestice moje muzike. Imam i pomoć muža. Pisac je. Piše libreta, tekst za opere, a ja muziku. I do njegovog ukupnog mišljenja mi je jako stalo, jer on je i muzičar, oboista.
Slavko Trošelj
objavljeno: 02.10.2011
.jpg)
