Izvor: Objava, 24.Jul.2019, 17:59   (ažurirano 02.Apr.2020.)

ЕL LIBЕRТАDОR

Убрзо после открића Америке 1492. њено злато, сребро и богатство присвајају европске монархије, које деле тај континент између себе. Север је припао Француској и Енглеској. Изузетно царство Индијанаца Инка, на југу, не одолева дуго Шпанцима, који их убијају или приморавају на принудни рад. Девет десетина становника страдаће не толико од ватреног оружја колико од болести које су стигле из Европе (грип, колера или мале богиње). Из Африке се доводе црни робови. Исте оне године када на северу континента Сједињене Америчке Државе стичу независност, 1783, у Каракасу, као син венецуеланског аристократе шпанског порекла, рађа се, 24. јула, Симон Хосе Антонио де ла Сантисима Тринидад Боливар и Паласиос или, једноставније, Симон Боливар, који ће се борити против Шпаније за независност југа.

Мали Боливар је сироче од малих ногу - у трећој години остаје без тате, а у деветој и без маме. Док је живео под туторством мрског ујака Естебана, мазила га је и пазила робиња Иполита. Управо ће зато, много времена касније, 2. јуна 1816, тражити потпуну слободу за робове.

Како га нико не усмерава, мали Боливар бежи у густо насељене четврти Каракаса, где се смуца у друштву деце у ритама. Али већ тада показује извесан таленат за власт и шармира бискупа Каракаса. Једне вечери, када је Симон нестао, велечасни лично ургира како не би добио грдњу.

Са шеснаест година, Симон, као поручник у војсци шпанског краља, укрцава се на брод за Европу. А пошто га на двору у Мадриду приме, удари (сасвим случајно) инфанта, будућег Фердинанда VII , чистером за баскијску пелоту. То није ништа у поређењу са оним што ће урадити када му одузме колоније, али ће Фердинанд то прилично лоше поднети. Није вредело што му је мајка, краљица, рекла да не прави будалу од себе и да настави да игра, гледаоци су морали да се умешају како би се избегла права правцата битка.

Симон се у седамнаестој години заљубљује у лепу и нежну Мадриђанку Марију Тересу Родригес де Торо и Алаиса. Шаљу га далеко од његове драге, али се он годину дана касније враћа да се ожени њоме по сваку цену, после чега поново одлази у Венецуелу. Затим у Француској присуствује крунисању Наполеона I, који га у почетку фасцинира, али кога ће касније назвати "лицемерним тиранином". Стално јурца тамо-амо, али ипак стиже да ћаска о политици са чувеним путником Хумболтом, који зна скоро све о Латинској Америци. Он Боливару убацује бубу у ухо: "Верујем да је ваша земља зрела за независност, али где је човек довољно јак да успешно изведе тај подухват?" Боливар је схватио поруку.

Кад се 15. августа 1805. са своја два пријатеља попне на Монте Сакро (симболично), на један од седам брежуљака Рима, заклиње се: "Кунем се пред вама, кунем се богом мојих отаца; кунем се у њихово име; кунем се својом чашћу и кунем се својом домовином, да нећу дати одмора руци ни мира души, док се не раскину ланци који нас стежу вољом шпанске власти." Обећање није довољно... Боливар се враћа натраг у земљу, да испуни заклетву.

Године 1810. Боливар учествује у устанку против Шпанаца у Каракасу. Следеће године Венецуела проглашава независност. Али Латинска Америка је огромна, не може се ослободити тако лако... Неколико година победе се смењују са изгнанствима.

Шестог августа 1813, док му кличу на улицама ослобођеног Каракаса, генерал Боливар, победник, препознавши Иполиту, робињу која га је одгајила, скаче с коња и баца јој се о врат. Један такав изузетан човек није могао да заборави њену доброту.

Генерал Боливар те исте године проглашен је заповедником војске и постаје познат под другим именом - Ослободилац ("Еl Libеrtаdоr"). Али већ следеће године, пред надмоћнијим шпанским снагама, повукао се најпре на Јамајку, а затим 1815. на Хаити, да се недуго затим искрца на ушћу Оринока.

У својој борби за независност револуционари из свих делова Јужне Америке уједињени су против шпанске војске. Колоне војника пристигле са истока континента (Рио де ла Плата) помажу у ослобађању западног дела (Чилеа и Перуа). Године 1819. на челу 2.500 венецуеланских револуционара Ослободилац покреће сулуду војну кампању против Шпанаца како би ослободио Боготу.

"Куда прође коза, проћи ће и војска", каже својим људима, а онда пређе преко Анда, попне се на висину од 4.000 метара, нареди да се убије и последњи коњ и натера затечене Шпанце у бег преко моста код Бојаке. Три дана касније улази у Боготу.

Боливар је ослободио готово целу Латинску Америку од шпанске власти и укинуо ропство, али чим је добио пуна овлашћења, претвара се у диктатора. Доживотни је председник Венецуеле, диктатор у Перуу, заштитник најбогатијих, противник права гласа за неписмене, просјаке, слуге и раднике, Боливију је чак назвао по себи...

Неминовно долази и на њега ред да гуши побуне, укључујући и ону
генерала Паеза у Венецуели, коме пише: "Ко ће ми одузети узде власти? Имају ли Венецуеланци нешто што не дугују мени? Постоји ли у Венецуели легитимна власт осим моје? Оле!" Али иако је то рекао, гори му под ногама и љубавница мора да му помогне да побегне.

Боливар се повлачи из јавног живота на имање једног поклоника. Човек који је свој живот посветио борби за независност шпанских колонија у Јужној Америци умире од туберкулозе 17. децембра 1830. у Санта Марти, у кући једног Шпанца.