Izvor: Glas javnosti, 20.Feb.2009, 02:37   (ažurirano 02.Apr.2020.)

Kosova bez Srba nikad biti neće

Samo nekoliko dana posle proslave godišnjice jednostranog proglašenja nezavisnosti Kosova, obresmo se u Prizrenu, najjužnijem gradu južne srpske pokrajine. U gradu, koji ne pripada nijednoj od enklava, svojevrsnih rezervata za starosedeoce namenjenih Srbima, još je vladala gužva, uprkos snegu koji je nemilice padao. Svaka zgrada i prodavnica bila je još okićena albanskim, ali i američkim i zastavama Evropske unije, a i brojni automobili i crvene zastave sa crnim orlovima, koje su visile >> Pročitaj celu vest na sajtu Glas javnosti << sa balkona zgrada i privatnih kuća, odavale su utisak da slavlje još uveliko traje. U ćevabdžinici bejasmo ljubazno usluženi, iako smo govorili srpski jezik, a onda, u celoj toj gužvi, sretosmo čoveka kom do slavlja nije bilo.

Miloš Nokić penzionisani je nastavnik srpskog jezika. Živi sasvim sam, u dvospratnici, koja je prošle godine podignuta tik uz temelje njegovog starog, porodičnog ognjišta, srušenog 17. marta 2004. godine. Pripoveda kako je, u međuvremenu, bio primoran da neko vreme životari u kolektivnom centru za iseljena lica, ali i da je strpljivo čekao da se vrati na mesto sa kojeg je tokom pogroma proteran. I, dočekao je da se najzad useli u novu kuću, ali problemima nikad kraja. Sobe prazne, sve osim jedne, u kojoj se nalaze krevet, nekoliko stolica i sto.

- Kuća jeste izgrađena, ali je u njoj sve fušeraj. Pogledajte samo ta vrata. Sve otpada, već mora da se popravlja, a još nije ni završeno. Napravili mi kuću, a ja nemam ništa u njoj. Nema prozora, vrata padaju, podrum otvoren-žali se učitelj.

Kroz prozor sobe, u kojoj Miloš Nokić stanuje, naziru se ruševine njegovog nekadašnjeg doma, a uz nju poveća deponija đubreta, koje na to mesto bacaju iz obližnje škole.

- Ne znam da li to rade namerno. Mada, maltretirali su me i ranije, preskakali ogradu, pa sam se baš plašio šta će da mi urade-priča, a onda smiruje strasti i dodaje da ga u poslednje vreme, hvala Bogu, ne diraju.

Željan gostiju, pa makar to bili i radoznali novinari, objašnjava nam stari učitelj, naširoko trenutnu situaciju u ovom delu Kosova i Metohije.

- Ovde imamo prirodne resurse, kakvi se samo poželeti mogu, i ruda i mineralnih voda, prebogati smo, a Srbi se ipak naveliko iseljavaju. Idu uglavnom u Norvešku i Luksemburg, gde čak postoji i celo jedno odeljenje, u koje idu samo osnovci iz Pomoravlja- setno priča Nokić i dodaje da vreme prolazi, a niko se od njih ne vraća.

Snađu se, veli starina, nekako, i ostanu.

- A ja sam pravi Kosmetovac, otac mi je bio stari Prizrenac, majka je takođe sa Kosova. Oboje su bili prosvetni radnici, a otac je jedno vreme bio i gradonačelnik i oblasni poslanik. Bili smo oličenje čestite prizrenske porodice, a sada sam potpuno sam. Nemam nikoga, zbog koga bih bio prinuđen da idem. Nego, uslove treba stvoriti, da ljudi ovde žive, a oni zavise samo od vlade i ni od koga drugog- zamišljen je Nokić.

Na pitanje na čiju vladu misli, odgovara jednostavno - i na jednu i na drugu. Jer, priča, da ti političari bar jednom dođu da vide kako ljudi žive, sve bi bilo drugačije. Ali, oni vazda nemaju vremena. Ipak, ne brine se učitelj da će svi Srbi jednom da odu sa Kosova. Uveren je da Kosovo bez Srba nikada ostati neće!

SPALA KNJIGA NA 18 SLOVA

Od Miloša Nokića saznajemo da u Prizrenu danas živi samo osamnaest Srba, a na pitanje da li je u kontaktu s njima i da li ga pomažu, kratko odgovara da je „svako na svoju stranu“. Nasmeja se i na pitanje posećuje li ga ko drugi, pa onda reče da su mu bili „oni iz Crvenog krsta“ iz Beograda, te da je baš od njih i dobio ovih nekoliko skromnih komada nameštaja, koji nisu dovoljni ni da napune jednu sobu u kući.

- I nisu stavili šrafove!- dodaje, pa nam sve pokazuje gde fale i kako se sav nameštaj klima.

A onda nas isprati recitujući nam na kućnom pragu stihove LJermontova. I to na ruskom jeziku.

To je sasvim tačno. Pitanje je samo koliko će Srba biti tamo: 10 ili 20 porodica.

KOSOVO CE BITI SRBSKO ONDA KADA GA NASELE SRBI ! TAKO JE BILO OD PAMTIVEKA PA DO SADA I U BUDUCE! KO CHINI VECINU TAJ ODLUCUJE! NAZALOST SRBIJE SRBA DOLE NEMA. JA NE ZELIM 2 MILIONA ALBANACA DA ODLUCUJE O MOM ZIVOTU U SRBIJI (PREMIJER SRBIJE BI MOGAO BITI SHIPTAR SA SVE MINISTARSTVIMA ...) RAZMISLJAJTE SRBI O TOME A NE O EPOVIMA I MITOVIMA ! VRATICEMO GA ONDA KADA BUDEMO VECINA ... DO TADA ZDRAVO - IDEMO U EVROPU PA ODANDE DA SE KONSOLIDUJEMO! A ONA DRZAVA KOJA UDJE U EVROPU NECE IMATI PROBLEM RASPADANJA I RASPARCHAVANJA JER EVROPA TO NE DOPUSTA! Kada Srbija udje u EVropu Vojvodina nece imati nikakvu potrebu da se odvaja od Srbije! To zapamtite!

Nastavak na Glas javnosti...