Izvor: Glas javnosti, 18.Dec.2009, 10:30 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Jubilej u raljama krize
Članovi Udruženja preduzetnika Kikinde, njih oko 1.200, okupili su se ovih dana da dostojno obeleže redak jubilej. Ipak, sto tridesetu godišnjicu rada i postojanja dočekali su u raljama ekonomske krize, koja ne posustaje. Za razliku od njihovih predaka, koji su sredinom decembra 1879. godine osnovali Srpsku zanatlijsku zadrugu i u svoje vreme bili dobrostojeće ćurčije, kovači, užari, krojači, fotografi ili zlatari, njihovi potomci danas jedva krpe kraj s krajem.
I još škljoca
>> Pročitaj celu vest na sajtu Glas javnosti << />
Na izložbi starih alata i mašina pažnju je plenio stari fotografski aparat iz 1938. godine, koji je izložila fotografska radnja „Sretenović“.
- Aparat je engleske proizvodnje, a kupio ga je moj otac Vasilije kada je pre sedam decenija došao iz Beograda i u Kikindi otvorio fotografsku radnju. Još je ispravan, a upotrebljavao sam ga do 2000. godine. Za slikanje smo koristili takozvani rezani plan filma. U našoj radnji ovaj raritetni eksponat sada zauzima posebno mesto, jer je sa još jednim aparatom, koji je, nažalost, izgoreo, otac udario temelje fotografske radnje u kojoj sada radi i moj sin Vladimir (39) - priča Sreten Sretenović (67) iz Kikinde.
- Ne možemo, a da i u ovim slavljeničkim danima ne zakukamo zbog toga što poslujemo u teškim okolnostima. Spisak onih kojima je dogorelo do nokata dosegao je brojku od 400, ali se oni još nekako batrgaju i ne odlučuju da stave katanac u bravu. Porazno je to što, posebno u seoskim sredinama, stari zanati izumiru, a taj trend je započeo pre dvadesetak godina. Da se ne bi preselili u istoriju, pretprošle godine smo, u saradnji sa Nacionalnom službom za zapošljavanje, pokrenuli obuku za stare i one zanate za kojima postoji potreba. Jedmomesečnu obuku tada je u Kikindi i Čoki kod sedam zanatlija završilo 13 osoba. Oni su obučeni za kovače, sajdžije i pletilje - objašnjavao je, pomalo svečarski, pomalo tužno, Dragoljub Repac, predsednik Izvršnog odbora Udruženja preduzetnika.
Nažalost, ove godine drugi krug obuke za stare zanate nije sproveden, iako se javilo petnaestak ljudi koji su izrazili želju da postanu sapundžije, bombondžije, užari, kovači ili ikonopisci. Esnafski jubilej kikindski preduzetnici obeležili su izložbom starih alata i mašina, ali i uručivanjem prigodnih priznanja najistaknutijim članovima.
Bila je to prilika da se sretnu i najstariji šnajderi - Milan Manjulov (83) i Nikola Erdeljan (98), koji su nekada diktirali modu i oblačili Kikinđane.
- U svojoj krojačkoj radnji radio sam od 1954. do 1991. godine... Zanat sam ispekao kod Veselina Milića. Kvalitet današnjih odela lošiji je od onih koje su pravili stari šnajderi. I sad me ruke ponekad zasvrbe, pa sednem za mašinu, te nešto skrojim. Krojače u Srbiji u crno nisu zavili samo Kinezi, već i ove silne prodavnice polovne robe - priznaje Manjulov.
Da bi neko postao vrstan krojač, morao je kao šegrt da uči kod poznatih šnajdera. Nakon četvorogodišnjeg šegrtovanja i rada kod tada poznatih majstora, i Nikola Erdeljan je postao vrsni šnajder.
- Od pre četiri godine više ne sedam za mašinu. Ovim poslom bavio sam se osam decenija. Ćerke su zahvaljući mojim kreacijama nekada bile najelegantnije obučene Kikinđanke. Bio sam zadužen za kapute i pantalone, dok je supruga, koja je takođe bila krojačica, bila majstor za haljine. Niko od njih nije nastavio porodičnu tradiciju, ali je jedna od unuka sama naučila da šije - kaže Erdeljan.
