Izvor: Politika, 20.Mar.2011, 00:38 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Doživljavam uzbuđenje kad čitam novine
Jedan od najboljih novinara sa prostora velike Jugoslavije priča kako je slagao Kristijana Barnarda da bi dobio intervju od njega, o priznanju od Maradone, tajni matadora El Kordobesa kako se pobeđuje strah, mladom golmanu Reala Huliju Iglesijasu, prstu sudbine u susretu sa Zoranom Đinđićem...
Bio je i ostao jedan od najboljih novinara sa prostora velike Jugoslavije. Pero Zlatar je rođen 26. oktobra 1934. u Skoplju, u braku Makedonke Anastasije i oficira Hrvata Stjepana sa >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << Brača. Karijeru je gradio u Zagrebu, a potom i širom sveta, u medijima svih vrsta: novinama, televiziji, radiju...
Kao putopisac, reporter i izveštač s niza događaja proputovao je sve kontinente i bio u oko 200 država. A i sad se sprema na put. U subotu će biti gost fudbalske selekcije Hrvatske na takmičarskoj utakmici u Tbilisiju, a potom, u utorak, i na prijateljskoj utakmici u Parizu. Sport mu je uvek bio blizak. Bio je predsednik košarkašima Lokomotive i direktor fudbalerima Dinama.
Uz niz intervjua, putopisa i izveštaja napisao je i dvadesetak zapaženih knjiga. Najpoznatija je „Meta Pavelić: živ ili mrtav”.
I sad ne prestaje da radi. Stalni je dopisnik zagrebačkog „Jutarnjeg lista” iz Beograda.
Tri puta se ženio. Iz prvog i trećeg braka ima po dvoje dece: Bojanu (50), Stipu (46), Jerka (30) i Janu (27), a od njih dve unuke i dvojicu unuka.
Kad ste počeli da pišete?
Bilo je to još u Skoplju. S desetak godina sam radio za pionirske novine koje je uređivao Slavko Janevski, posle toga istaknuti književnik. A u 15. sam već bio sportski novinar u Zagrebu, u listu „Omladinski borac”. Tu me dočekao Pero Ivačić, koji je posle toga bio glavni urednik Tanjuga. A u 21. sam pozvan u „Vjesnik u srijedu”, koji je bio katedrala naših novinskih kuća.
Šta je bio temelj Vašeg obrazovanja?
Bio sam student Pravnog fakulteta u Zagrebu u vreme kad sam radio u „Vjesniku”, a glavni urednik je bio čuveni Frane Barbijeri. Dogodilo mi se da jednog dana nisam došao na sastanak redakcije zbog predavanja na fakultetu. I Frane me tada pitao: „Ko tebe plaća: fakultet ili ’Vjesnik’?” I nisam završio fakultet, kao ni, za moju utehu, Miroslav Krleža i Džek London.
Ko Vam je bio primer za ugled?
Bili su mi to novinarske gromade kao Boris Janko i Zvone Mornar iz Zagreba, pa Ljubiša Vukadinović i Miroslav Radojčić iz Beograda...
Koji žanr posebno volite?
To su putopisi, intervjui, istraživanja, sport posebno. U stvari, ono sam što je jednom prilikom o novinarima rekao poratni političar Moša Pijade: „Novinari su neznalice na hiljadu načina”. U svemu sam se okušao osim u nečemu što stvarno ne znam, kao što su automobilizam, jer ne vozim kola, ili medicina, jer sam daleko od toga. Ali, nisam se plašio razgovora s ljudima iz tih profesija.
S kim, na primer?
Sa Kristijanom Barnardom, koji je 3. decembra 1967. prvi na svetu presadio srce. Bio je u svoje vreme najtraženiji čovek na svetu za intervjue. A ja sam taj razgovor napravio na prevaru. Južna Afrika je bila zatvorena za komunističke zemlje. Ipak, vizu sam dobio uz pomoć prijatelja iz Španije. Kad sam došao u Kejptaun, predstavio sam mu se, u telefonskom razgovoru, kao izdavač njegove knjige u Jugoslaviji. Zamolio me je da mu je pošaljem, a ja sam mu rekao da ću mu je doneti. Kad me je primio, priznao sam mu da sam ga slagao. Nije se naljutio. Naprotiv...
Šta je učinio?
Pozvao me u svoju kuću na ručak i upoznao sa svojom ženom Nemicom Barbarom Celner, koja je bila jedna od najlepših, a i najbogatijih žena koje su u to vreme šetale ovom planetom. Otac joj je bio vlasnik rudnika dijamanata. Otvoreno su mi pričali o svemu, pa i o onome što je za naš, posebno muški balkanski stav, neshvatljivo. Pošto su znali odakle dolazim, kazali su mi da je Barbara, pre braka, bila devojka našeg tenisera Nikole Pilića! Kristijan i Barbara su me opčinili spontanim i iskrenim odnosom prema svemu.
Ko Vas je još opčinio?
Dijego Armando Maradona. Uvek sam tražio da na takmičenja idem ranije da bih pisao reportaže i o zemlji. Tako je bilo i za Svetsko fudbalsko prvenstvo u Argentini 1978. Na probnoj utakmici Argentinci su igrali protiv Mađara. U tom susretu zablistao je debitant Maradona, pa sam napisao intervju s njim. Verovao sam da će biti zvezda tog prvenstva. Međutim, njihov selektor Luis Cezar Menoti nije ga pozvao u državni tim za taj šampionat!
I šta se dogodilo?
Nekoliko meseci kasnije Menoti je u Bernu, u reprizi finala Svetskog prvenstva protiv Holandije, dao Maradoni dres reprezentacije. Otišao sam kod svetskih šampiona Argentinaca. Dobro sam znao kapitena Pasarelu, kao i ljude iz Fife i Uefe. Pozvali su me za svoj sto, a Pasarela me predstavio igračima i posebno novom reprezentativcu Maradoni, koji mi je tada javno odao veliko priznanje. Ustao je i rekao: „Poznajem gospodina Zlatara. On je prvi novinar iz Evrope koji me je predstavio svetu kao ’matadora’ (’ubicu’) na fudbalskim terenima”.
A da li ste upoznali i nekog pravog matadora?
Najvećeg od svih – El Kordobesa. U arenu za koridu je ušao kao nepismen, a iz nje izašao kao obrazovan i bogat. Razgovor s njim pamtim kao veoma impresivan. Pričao mi je o detaljima borbe protiv bikova, svojoj hrabrosti, ali i o strahu, kojeg se oslobađao neposredno pre borbe u kapeli ispod tribina i verom u sebe. Na sva pitanja o surovosti ove borbe odgovarao je novim pitanjem: „Da li ste danas ručali? E, meso koje ste jeli je od zaklane životinje, a bik kojeg sam ubio imao je šansu da preživi”.
Koga se još posebno sećate?
Stekao sam mnogo poznanika i prijatelja. Neke sam upoznao u jednoj profesiji, a sad ih svi znamo u drugoj. Najbolji primer za to je Hulio Iglesijas, koga sam znao kao mladog golmana Reala iz Madrida koji je, posle loma ruke, propevao. Takve događaje tumačim kao prst sudbine.
Da li ste još negde videli prst sudbine?
Dogodilo mi se to sa Zoranom Đinđićem. Prihvatio je da mi da intervju za zagrebački „Globus”. Fotograf nije došao, ali sam, na sreću, poneo svoj aparat. Pitao sam ga da li bi njegova sekretarica Biljana mogla da nas slika. Odgovorio je potvrdno. Da bih isprobao aparat, škljocnuo sam dva puta u pravcu njegovog radnog stola. Snimio sam stolicu, na kojoj je bila njegova tašna, na zidu grb, gore zastava... Dvanaest dana kasnije je – ubijen. Tada, 12. marta 2003, ta slika je izgledala sablasno, kao neko predskazanje... Poklonio sam je njegovoj supruzi Ružici.
Ima li raja na zemlji?
Po meni – u Španiji i Argentini. To su zemlje u kojima mi se sve dopada: i klima, i ljudi, i priroda, i način života, i hrana, i nebo i zemlja... Ali, volim i moj Beograd, i moj Zagreb, i moj Brač... Imao sam pre 18 godina velike probleme sa srcem, ali operisan sam i sad je sve u najboljem redu. Od tada svaki dan doživljavam kao ponovno rođenje. Moj životni stav obeležava reč tolerancija i u pozitivnom i u negativnom smislu...
Šta Vam je najvažnije?
Moja unučad i novinarstvo. Uvek sam živeo za novine, a i danas, u 77. godini, sa uzbuđenjem otvaram novine u kojima sam pisao i u kojima znam novinare. Sećam se izjave španskog reditelja Luisa Bunjuela koji je na pitanje: „Da Vas zalede, pa se probudite posle 30 godina, šta biste prvo učinili?” odgovorio: „Otišao bih da kupim novine”. One su za mene čarobna stvar. Doživljavam veća uzbuđenja kad čitam novine, nego kad nešto čujem na radiju ili vidim na televiziji.
Slavko Trošelj
objavljeno: 20.03.2011
.jpg)
