Izvor: Objava, 24.Okt.2020, 18:35

ПАУЛИНА БОНАПАРТА

Паулина Бонапарта, најлепша од сестара Наполеона Бонапарте, рођена је као Марија Паола ди Буонапарте 20. октобра 1780. у Ајачију, главном граду Корзике. Породица се преселила у Марсељ када је она имала 13 година. Као и већина девојака са њеног острва рано је сазрела у жену и док су друге девојке њеног узраста још носиле доколенице, она се већ могла похвалити завидним успесима у друштву.

Није имала неко образовање ни талента за уметност, а није била ни богата. Једино оружје јој је била лепота и тога је имала у изобиљу. Лепо обликована глава, правилни овал лица, тен маслинасте боје, очи боје лешника и беспрекорно бели зуби били су оно што ју је красило. Заправо, било је ту и предивно тело. Познати вајар Канова овековечио је њену фигуру у камену, која је касније постављена у вили Боргезе. Скулптор је на њу гледао као на уметнички предмет, али такви мушкарци ће бити изузетак.

Велики број обожавалаца имала је међу присталицама и сарадницима свог брата. Један од првих који се заљубио у њу био је Наполеонов ађутант генерал Жино. Непрекидно је облетао око ње, али како није имао других прихода сем војничке плате, Наполеон је одбио да да сагласност за венчање.

Са шеснаест година Паулина се уплела у везу са двоструко старијим мушкарцем. Луј Фрерон, у кога се заљубила до ушију, био је познати револуционар и још познатији љубитељ жена. Носио је ружичасте чакшире, толико узане да су се сви питали како их уопште свлачи и навлачи. За њега су њена младост и неискуство били прави изазов, а она је налазила да има нечег узбудљивог у томе што се за њу заинтересовао тако гласовит човек. Уз то, он је био кумче пољског краља, а Бонапарте су биле увек слабе на титуле и звања.

Пет месеци после првог сусрета постали су љубавници. Њена мајка Летиција, чим је то сазнала, забранила јој је да се с њим даље виђа. Паулина није хтела тако лако да одустане без борбе. Слала му је ватрена љубавна писма, али се са друге стране удружила цела породица у напору да љубавнике задржи подаље једно од другог. У том циљу, Наполеон јој је понудио апартман у палати Сербојон, у којој је и сам живео.

Интересовала ју је само забава и разбибрига. Понекад је изводила враголије као права мала девојчица, доводећи у неприлику многе од озбиљних, седих глава које су посећивале Наполеона. Није помагао ни његов строги поглед од кога је стрепела читава околина: она би само напућила уснице и наставила по свом.

На једној од многобројних монденских забава у Паризу, када јој је било 17 година, завела је генерала Шарла Виктора Леклерка. Наполеон је био пресрећан. Он је њега, у потаји, већ био издвојио као потенцијалног младожењу.

Леклерк је био необичан човек. На сваки начин, и говором и ходом, покушавао је да опонаша Наполеона, иако му је био сушта супротност. Већ при првом сусрету очајнички се заљубио у њу. Она ће га мучити, стављати на пробу и сурово се поигравати са његовим осећањима, али су се на крају ипак венчали и она је донела на свет његовог сина.

Док су били у Паризу, било јој је лепо, међутим, на њен ужас, у октобру 1801. Леклерк добива премештај за Санто Доминго, а Наполеоново наређење је гласило да и она мора кренути на пут с мужем. Пошто није имала појма о географији, она је замишљала да је то неко пусто острво настањено људождерима и дивљим зверима и коса јој се од тога дизала на глави. Тек кад је чула истину од људи који су тамо већ били, мало се примирила. Наполеон је у ствари хтео да је одвоји од Париза, јер је њена заљубљива природа почела да ствара озбиљне проблеме.

Мужу се придружила 20. новембра у луци Брест. Једва су успели да укрцају све ковчеге са гардеробом и кутије са шеширима. У почетку је била одушевљена местом. Сваког дана су приређивани пријеми и балови у њену част. Али оно јој неће донети срећу. Острвом је харала жута грозница, десеткујући војнике које је генерал Леклерк довео са собом. На крају је и он оболео. Паулина га је предано неговала до краја. Издахнуо је на њеним рукама. Сада је била удовица. Наредила је да се његово тело балсамује по египатском поступку и пре него што је ковчег затворен и укрцан на брод за Француску, положила је на његово чело увојак своје косе.

По повратку, брзо се опоравила од претрпљених недаћа, али никако није могла да истрпи силна ограничења која јој је наметала црнина. Знала је да јој је црна боја лепо пристајала, али која вајда од тога када мушкарца није било на видику. Унаточ строгој изолацији којој је била подвргнута, успело јој је да заведе простодушног, пуначког адмирала Декреа.
С нестрпљењем је чекала и дочекала да искочи из црнине и крене у одстрел каквог безазленог мушког срца. На маскенбалу приређеном у Наполеонову част, изазвала је пометњу међу присутнима, појавивши се одевена у провидну, белу тунику извезену златом и са косом подвезаном каишем од тигрове коже и гроздовима на врху главе. Мушкарци су одушевљено аплаудирали, док су даме, наравно, биле мишљења да јој је тоалета исувише "безобразна".

Ма колико му сестра била драга, Наполеон је одлучио да јој је време за нови брак, јер је у томе видео једини начин да је мало примири. Нашао јој је и младожењу који је потицао из једне од најстаријих аристократских кућа у Италији, верујући да ће то бити довољно примамљив мамац за њу. Кнез Камило Боргезе, стар 28 година, био је не само привлачан већ и најбогатији човек у Италији. Невоља је само била што је кнез био у малој завади са памећу, тако да је несретник имао потешкоћа да се изрази и на материњем језику.Паулина је дала пристанак.

Венчали су се 1803, међутим, славље готово да није ни прошло, а Паулина је размишљала да напусти свог супруга. Камен спотицања је потицао од кнежевих скромних мужевних капацитета. Паулина, која је имала сина из првог брака, је отворено почела да омаловажава неугледност Камилових полних органа, сасвим непримерених за њене апетите. Наредних 22 године, колико су били у браку, јадни кнез је провео у сталном кошмару од силних поруга и увреда којима га је Паулина штедро даровала.

Наполеоново проглашење за цара 18. маја 1804. аутоматски је донело и Паулини титулу царског височанства, а уједно и додатну прилику да кињи мужа који је сада био нижег ранга од ње. Међутим, Наполеон је брзо реаговао и прекинуо ту бесмислицу, доделивши и Боргезеу титулу царског височанства.

У Риму се понашала као да је краљица. Расипала је читава богатства и онако пословично немарна и нетачна пуштала је да се на њу чека као на право височанство. Посетиоце је примала у свом будоару у провидном неглижеу и са расутом, прелепом црном косом. Када би почела да се ослобађа и од то мало гардеробе, био је то знак да је посета завршена, међутим, било је и таквих који су задржани на дуже. Да би сачувала беспрекоран тен, свако јутро су каду у њеном купатилу пунили са 20 литара свежег млека.

Иако је палата била толико пространа да је било сасвим могуће да протекну недеље а да се не сретну, она је после неког времена саопштила кнезу да више неће живети с њим у палати Боргезе, јер јој треба простор који ће бити само њен. Да сачува мир, кнез јој је поклонио једну кућу у Фраскатију и једну у Риму. Али Паулина није знала за меру. Мрзела је уштогљену римску аристократију и користила сваку прилику да јој пркоси. Вести о њеном понашању дошле су и до Наполеона, који јој је послао писмо пуно упозорења и напоменуо да је никада неће примити ако допутује без мужа. Међутим, када је она била у питању, никада није успевао да остане доследан. Попустио је пред њеним упорним наваљивањем и дозволио јој да се сама врати у Париз.

Кнез који је одавно дигао руке од тога да ће икада задобити њену љубав, са видним олакшањем је пустио Паулину да живи онако како јој је воља и од Наполеона је примио орден "Златног руна".

У зиму 1805. отворила је свој фамозни салон у улици Сен Оноре. Зидови салона су били обложени жутом свилом, а простор су осветљавали кристални лустери. Салон је врло брзо постао средиште помодних збивања. Од свих обожавалаца који су је окруживали, Паулина је за љубавника одабрала пуковника Жила де Кановила, надобудног ађутанта принца Ваграма. Наполеон ће прекинути и ову њену везу. Наиме, само што јој је поклонио прекрасни огртач постављен самуровином, поклон од руског цара Александра, а већ следећег дана, на смотри, угледао га је како нехајно пребачен виси преко Канилових плећа. Овог пута се озбиљно наљутио. Пуковник је добио наређење да одмах напусти Француску. Паулина је запала у хистерично стање, претила је самоубиством или одласком у манастир, али као што је дошла, тако је бура брзо и прошла. Ипак, слику љубавника је ставила у медаљон од кога се није раздвајала до краја живота.

Оваква стања обично стварају јаку потребу за утехом и она је такву утеху и нашла у загрљају Огиста Дишара, младог артиљеријског официра, као и романтичног глумца Талме.

Тада је упознала мушкарца који ће као љубавник оставити изузетан утисак на њу - Николаса Филипа Огиста де Форбена. Имао је око тридесет година, потицао је из угледне породице и био је успешан сликар, уз то и углађен, елегантан, добро грађен и, како се говоркало у женским круговима Париза, невероватно сексуално надарен. Ове приче су заголицале Паулину и она му је понудила место свог коморника. Форбен је са великим успехом преузео службу у њеној резиденцији, а умео је и да је заинтересује за уметност. Природно, постао је и њен љубавник. Паулина је у Ници купила вилу да тамо проведе лето са љубавником, али са завршетком лета прекинула се и ова веза.

Наполеону нико није смео да каже за ову Паулинину љубав, али су зато испричали мајци, која јој је одржала кратак курс из морала и забранила да се даље виђа са Форбеном.

После пада Наполеона и повратка Бурбона на власт, Форбен је напредовао и догурао до положаја директора Лувра.

После одласка Форбена, Паулина је решила да узима часове певања и у том циљу ангажовала је Фелиса Блањинија, али убрзо је било јасно да њу не интересују часови музике, већ љубави. Последњи љубавник јој је био Ђовани Паћини, млади и привлачни композитор и главни Росинијев такмац. У њеној кући је изведена његова опера "Роб из Багдада". Али, једном је то морало и њој да се деси. Први пут је Паулина искусила осећање да и даље жели партнера, који је према њој почео да показује знаке очите равнодушности.

Унаточ својој несталној и податној природи, Паулина је ипак једном мушкарцу остала одана целог живота - свом брату Наполеону. Њега никада није изневерила. И када је послат у прво изгнанство на Елбу, молила је за дозволу да крене са њим. Понудила му је и сав свој накит, уколико би му то олакшало живот у прогонству.

Од шока изазваног његовим другим прогонством на Свету Јелену и смрћу, Паулина није могла да се опорави. И сама смртно болесна од рака желуца, болести од које је умро и Наполеон, очајнички жељна присуства неког блиског, написала је 1825. писмо свом мужу, кнезу Боргезеу, молећи га да је прими код себе у Фиренцу. Иако му је без ње било сасвим добро, он је после извесног премишљања ипак дао пристанак. Све лоше успомене су предате забораву и он се нежно и пријатељски старао о њој до краја, док 9. јуна исте године није издахнула на његовим рукама.