Izvor: Objava, 26.Feb.2020, 13:12   (ažurirano 02.Apr.2020.)

ЈЕДИНИ НАПОЛЕОНОВ ПОХОД БЕЗ ПРОЛИВЕНЕ КАПИ КРВИ

Британска фрегата "Неустрашиви", усидрена код Портофераја, града на Елби, највећем острву Тосканског архипелага, 4. маја 1814. године спустила је у море чамац с "драгоценим теретом". На обали, становници Портофераја, дотерани, у оделима каква су носили само на недељним мисама, нестрпљиво су посматрали чамац који им се полако приближавао. Кад су угледали човека ниског раста у зеленој пуковничкој униформи француских стрелаца гардијске коњице и белим чакширама, који је на својој капи носио кокарду у боји тога острва - црвено и сребрно - којом је заменио триколору, повикаше углас: "Живео император!"

Закорачивши на обалу, човек у униформи схватио је да је град који му се тог јутра, док га је посматрао с палубе "Неустрашивог", учинио привлачним, у ствари оронуло, сиромашно месташце, прљаво и пуно мува. Помислио је како у тој вароши треба да проведе остатак живота, па су му се на лицу појавили знаци разочарења. Брзо се прибрао и пошао напред, да с осмехом на лицу прими кључеве града. Градоначелник му је невешто пружио кључеве на једном сребрном пладњу, а човек кога су поздравили као императора рече: "Поверавам их Вама, господине градоначелниче, и боље не бих могао да учиним." Као да је знао да су прави кључеви града одавно изгубљени и да му је градоначелник Традити пружио кључеве свога подрума, позлаћене нарочито за ову прилику.

Тако је Наполеон Бонапарта, некадашњи господар Европе, стигао у Портоферајо са службеним звањем "цар и господар острва Елбе".

Савез европских држава решених да се ослободе француске превласти, створен после Наполеоновог повлачења из Русије, извојевао је одлучујућу победу код Лајпцига, у октобру 1813. године. Будући да Наполеон није био спреман прихватити предлоге европске коалиције о ограничењу своје владавине на територију Француске, почетком следеће године савезничке трупе упале су у Француску. Наполеон их је дочекао спремно, добио је неколико битака у рату који представља његов најбоље вођени поход, али није могао да спречи продор Аустријанаца, Руса, Пруса и Швеђана према Паризу и пад главног града Француске у њихове руке. Чак и након тога Наполеон је био спреман да крене на Париз, али француски маршали су се успротивили срљању у даље жртве и разарања.

"Војска ће слушати мене", узвикнуо је Наполеон.

"Ваше величанство, војска слуша своје генерале", одговорио је маршал Неј.

Неј није говорио истину и Наполеон је то знао. Војска би слушала свог цара, као што га је слушала у пустињама Египта или снежним степама Русије. Наполеон је знао да треба само једну реч да каже свом дежурном ађутанту, па да сви маршали буду ухапшени. Али, то су били његови ратни другови и најближи сарадници. Мада није увек поштовао њихово мишљење, сматрао их је оличењем Француске. Прошапутао је: "Шта желите да учиним?" Они су затражили абдикацију.

Савезници су се сложили да Наполеону признају суверенитет над острвом Елбом. За Наполеона је то значило велики пад. Војсковођа пред којим су дрхтале крунисане главе Европе постао је владар малог острва, површине 225 квадратних километара, са око 25.000 становника. Новопечени господар Елбе одмах је постао мета подругљивих примедби и надахнуће карикатуристима.

Наполеонове радне навике и способности одавно су прешле у легенду. У току његове владавине (1799-1814), сви извештаји, неки од њих опширни као књиге, сливали су се у кабинет или, ако је био у рату, у логорски шатор, где је радио и по петнаест сати без прекида. Његови сарадници често нису могли да прате овакав ритам. У време када је био конзул, на некој вишесатној седници министар рата је заспао, а остали су једва држали очи отворене.

"Хајде, пробудите се, грађани, пробудите се!", викнуо је Бонапарта. "Тек је два сата после поноћи. Треба зарадити плату коју нам даје француски народ!"

Наполеонов секретар, барон Фен, једном приликом поверио се пријатељу: "Император леже у једанаест сати увече, устаје у три сата изјутра и ради до касно у ноћ, не одмарајући се ниједног тренутка. Треба с овим да престане, иначе ће упропастити и мене и себе."

Долазак таквог човека на Елбу морао је да промени живот њених становника. Већ у току пловидбе, преуређујући стару заставу Козима I Медичија, осмислио је заставу своје нове државице: сребрна основа, обрубљена црвеном траком, на којој су биле уткане три златне пчеле.

"Елба ће бити острво мира", рекао је када се искрцао на обалу. Ратоборни Корзиканац хтео је да се у Портоферају посвети писању и науци, али видео је да су људи око њега сиромашни и одлучио је да им помогне. По старој навици, почео је одмах! Покренуо је акцију узгајања поврћа: кромпира, зелене салате, ротквица, карфиола и лука. Увезао је млада стабла маслина с Корзике и посадио их поред винограда, уместо бројних смокви које су спречавале правилно зрење грожђа. Да би спречио ерозију, на планинским падинама посадио је кестен. Унапредио је руднике железа и луку, преуредио царину, акцизе и порезе, помогао развој трговине минералном водом из Пођа.

Портоферајо се мењао живље него икада. Раније, смеће је данима остајало на улицама града и привлачило ројеве мува. Наполеон је наредио да сметљари пролазе градом и при том дувају у трубе, што је био знак домаћицама да треба да изађу из кућа и избаце своје смеће. Тако се град решио и смећа и великог броја мува. Затим је на ред дошло поплочавање улица, постављање уличних светиљки, уређење травњака и морске обале. Будући да је на Елби било веома мало дрвећа, Наполеон је наредио да се са континента донесу дудови и да се засаде са обе стране градских улица и путева на острву.

"Садите само дудово дрвеће које је корисно у земљи без ливада, а касније оно може да храни свилене бубе", говорио је својим новим поданицима. Давао им је лични пример: копао башту, опробао се у орању с воловима, излазио на пучину с рибарима и харпуном ловио туну. Устајао је у пет, радио до три по подне, потом јахао "да се одмори", како је сам говорио.

"Елба је почела да личи на Острво Блажених", рекао је тада неки њен становник.

Наполеон се уселио у стару кућу која је некада била млин. Нов "дворац" задржао је стари назив - Млинови. Овој кући, опремљеној старим намештајем, искрзаним теписима и избледелим тапетом, у којој је спавао на свом војничком кревету, надоградио је један спрат. Имао је војно домаћинство које су чинила седморица официра и цивилно домаћинство с два секретара и четири коморника.

Ма колико био скроман, двору је недостајала домаћица. Наполеон се надао да ће му се на Елби придружити супруга Марија Лујза, с његовим јединим законитим сином Наполеоном II, кога су француски војници прозвали "Орлић". Он тада није знао да никада више неће видети ни жену ни сина. Марију Лујзу, кћер аустријског цара Франца I, послали су у Екс, с новим ађутантом, грофом Адамом Албрехтом Најпергом, који је постао њен љубавник. Последњи пут писала је Наполеону у јануару 1815. године.

Мислио је Наполеон и на своју прву супругу, "неупоредиву" Жозефину. После развода, она је остала у Малмезону, свом омиљеном дворцу. Као да се надала да ће се Наполеон једног дана вратити, његове одаје у том дворцу остале су нетакнуте: поред одеће спремне за облачење, лежала је књига отворена на страни коју је престао да чита 1810. године. После његове абдикације, када су га сви напустили, управо је Жозефина, а не Марија Лујза, желела да му се придружи у изгнанству. Али, судбина је хтела другачије: у њеној намери спречила је дифтерија која јој је и одузела живот, тако да је преминула 29. маја 1814. године са Наполеоновим именом на уснама. Кад је сазнао за њену смрт, Наполеон је уздахнуо: "Јадна Жозефина. Она је сад срећна!" Био је толико потресен да ће два дана одбијати да изађе из своје собе.

Понекад би, замишљен, узимао у руку златни медаљон с тајним прегратком, у коме се налазио увојак плаве женске косе, и натписом: "Кад престанеш да ме волиш, не заборави да ја тебе још увек волим." Овај медаљон поклонила му је трећа велика љубав, пољска грофица Марија Валевска. Лепа Пољакиња посетила га је у септембру 1814. године, а повела је и њиховог сина Александра. Наполеон их је угостио у усамљеној кући на једном од највиших врхова Елбе, Монте Ђове. Био је одушевљен Александром, играо се с њим жмурке, ваљао по трави и носио га на раменима. Марија Валевска понудила је да остане на Елби, али Наполеон је то одбио и испратио своје госте за Напуљ, где им је раније обезбедио имање.

Двор је коначно добио домаћицу кад се на Елбу доселила Наполеонова сестра Паулина. Он је био веома срећан што је дошла у Портоферајо, али познавао је неодмерену природу своје најмлађе сестре. Изузетно лепа, одувек је привлачила мушкарце и имала бројне љубавнике. Наполеон је од ње захтевао да се на Елби понаша пристојно и да не разбацује новац, јер то може да повреди осећања сиромашних мештана и изазове њихово незадовољство. Желела је да приређује балове и он јој је то дозволио, под условом да ниједан не кошта више од хиљаду франака. Наполеонова сестра приредила је шест балова, од којих су три била под маскама. Један део Млинова преуређен је у мало позориште, у ком је Паулина приређивала аматерске представе. Убрзо су становници Портофераја пожелели право позориште, па је Наполеон наредио да се некадашња црква Светог Франческа, која је од 1801. године служила као арсенал, преуреди у театар.

На Елбу се доселила и Наполеонова мајка Летиција. Током година победа и славе, као да је наслућивала с каквим невољама ће се носити њен син, говорила је: "Само да то потраје." Новац од апанаже брижљиво је штедела и улагала у некретнине и накит, тако да је стекла право богатство. Кад је дошло време пораза и изгнанства, била је уз сина. Становала је у једној засебној кући, коју јој је био уступио коморник Вантини. Током дугих вечери, Летиција и Наполеон играли су карте, он понекад непоштено.

"Наполеоне, ви варате!", рекла би строго Летиција.

"Мадам, ви сте богати, можете себи дозволити да губите, али ја сам сиромашан и морам да победим", бранио се војсковођа.

Тих дана, у једну париску крчму ушла су три војника и тражила четири чаше вина.

"Па, вас је само тројица", зачудио се крчмар.

"Само ти донеси, четврти ће доћи." Кога су чекали војници?

Дан пре Наполеоновог доласка на Елбу, краљ Луј XVIII, стар, дебео и реуматичан, у мундиру британске ратне морнарице, примио је кључеве Париза. С њим су се вратили племићи који су побегли пред револуцијом. Повратници нису имали слуха за промене које су се догодиле у њиховој домовини. Тражили су старе повластице, а њиховој бахатости није било краја. "Ништа нису заборавили и ништа нису научили", приметио је министар спољних послова Талејран.

Понижени и увређени, многи Французи су све чешће маштали о повратку прогнаног цара. За свој симбол одабрали су љубичицу. Даме су облачиле хаљине љубичасте боје. Уобичајено питање било је: "Волите ли љубичицу?", а одговор истомишљеника гласио је: "Вратиће се на пролеће."

Наполеон је са Елбе пажљиво пратио знаке незадовољства у Француској. И одлучио је да још једном заигра на све или ништа. Чим је британски комесар на Елби, пуковник Нил Кембел отпутовао у Фиренцу код свог лекара, Наполеон је искористио прилику да побегне с острва. Дан пре него што се ноћу 26. фебруара 1815. године упутио на копно, саопштио је мајци своју одлуку. "Иди, сине мој, и испуни своју судбину." Било је нечег спартанског у тој жени.

У зору, 1. марта, Наполеон се искрцао у Жуанском заливу, између Антиба и Кана. Његов циљ био је повратак у Париз, али без проливене крви. У борби не би ни имао шансу - следило га је хиљаду војника, а против њега била би бројна војска француског краља. У прогласу војсци саопштио је: "Победа ће нас пратити и ићи пред нама брзим маршем. Орао, са тробојним знаком, одлетеће са звоника на звоник до кула Богородичине цркве у Паризу."

Знајући да је Прованса углавном склона краљу, одабрао је пут преко Граса, Гренобла и Лиона. Пре него што је ушао у Грас, пришла су му два сељака и пружила букетић цвећа. Биле су то љубичице - добар знак! Становници села Сен Боне, у које је стигао 6. марта, били су изненађени малобројношћу Наполеонове војске, па су понудили да му се придруже. "Не. Моја жеља је да стигнем сам, имам поверење у осећања француског народа." Да би такав наум успео, било је потребно чудо - и оно се догодило!

Пети погранични пук из Гренобла добио је задатак да заустави малог Корзиканца са пратњом. Његов командант наредио је покрет и послао батаљон који је у сеоцету Лафре, на улазу у кланац, препречио пут Наполеону. Бегунац с Елбе је наредио својим војницима да ставе пушке о раме и развију тробојницу, затим наређује да се свира најпознатија песма револуције, "Марсељеза". Пошао је сам према пушчаним цевима војника Луја XVIII. Пришавши сасвим близу, откопчао је шињел и рекао: "Војници, познајете ли ме? Ко од вас жели да пуца у свог Императора? Ја стајем пред ваше метке." После неколико секунди страшне тишине, заорио се узвик: "Живео Император!" Војници су појурили ка Наполеону, радосно вичући и машући капама. Падоше му пред ноге, стадоше их грлити и љубити му чизме, сабљу, униформу. Кад се вратио својим пратиоцима, кратко је рекао: "Све је сређено. За десет дана бићемо у Тиљерију."

Краљев брат, гроф Д'Артоа одјурио је у Лион да се стави на чело војске у том граду. Поред њега био је некадашњи Наполеонов маршал Жак Макдонал. После смотре, маршал је одржао ватрени говор и повикао: "Живео краљ!" Завладао је мук. Гроф је пришао једном од војника, поразговарао с њим и замолио га да поведе узвик лојалности краљу. Није вредело, опет мук. Гроф је сео у кочију и побегао у Париз. Истог дана, увече у осам сати, Наполеон је ушао у Лион. Грађани су му приредили свечани дочек. Сад је Луј XVIII послао маршала Мишела Неја, "најхрабријег међу храбрима", да зароби узурпатора.

"Ваше величанство, донећу га у гвозденом кавезу", обећао је маршал.

"Нисам му тражио да то каже. Наполеон у гвозденом кавезу? Па, не бих волео да имам такву птичицу у својој соби", рекао је краљ.

Како се приближавао Наполеону, маршалова одлучност је слабила. У Паризу је већ почело колебање, а ни краљ није показао жељу да с војском пође у борбу. Поред тога, његова жена често се у сузама враћала с двора. Потомци старог племства омаловажавали су добродушну маршалицу, јер јој је мајка била собарица. Онда је добио Наполеонову поруку: "Дођите к мени у Шалон. Примићу вас као оног дана после Бородина." И маршал се вратио свом цару. Тих дана кружио је по Паризу шаљиви летак у коме Бонапарта поручује Лују да му не шаље више војника пошто их већ има довољно.

Ноћу, уочи 20. марта, краљ је напустио Париз. Један његов ковчег успут је украден, па се поверио Макдоналу: "Оно за чим највише жалим су моје папуче. Већ су се обликовале по мојој нози." Бежећи даље у Низоземску, помишљао је на Француску револуцију и неуспело бекство свог брата Луја XVI у Варен.

Ујутро, 20. марта 1815. године, стара Наполеонова послуга ушла је у Тиљерије да припреми царске одаје и с тепиха уклони љиљане (симболе краљевства) пришивене преко пчела (симбола царства). Предвече, на челу трупа које су биле одређене да чувају предграђа, после напорног марша, Наполеон је ушао у Париз. А могао је, да је хтео, у престоницу ући са два милиона људи. Почела је чувена "владавина од сто дана", чији се последњи чин одиграо на бојном пољу код Ватерлоа.

Тако се завршио једини Наполеонов поход у коме није проливена ни кап крви, познат као "други царев долазак". Касније, у заточеништву на Светој Јелени, Наполеон је рекао: "Најлепши део мог целог живота јесте поход из Кана у Париз."