Izvor: Objava, 21.Jan.2020, 16:12   (ažurirano 02.Apr.2020.)

ЛЕЊИН

Марксист, политичар, теоретичар, организатор и вођ Бољшевичке партије, октобарске револуције и совјетске државе Владимир Иљич Уљанов рођен је у Симбирску, 22. априла 1870. године. У то време Русија је била сиромашна земља у којој време као да је стало. Власт је била у рукама цара, аристократије и танког слоја повлашћених. Њима се чинило да је феудално друштво, од којег су профитирали, за сва времена најисправније и непроменљиво. С друге стране, народ је живео у беди и није имао никакав политички утицај. Мада је кметство укинуто 1861, сељаци су привредно зависили од велепоседника.
Још почетком двадесетог века, две трећине земљишта налазило се у поседу руске аристократије.

Док је отац Владимира Иљича Уљанова и његовог старијег брата, школски инспектор, био веран царев поданик и чак је за своје заслуге стекао наследну племићку титулу, ови синови, пре свега старији Владимиров брат Александар, тежили су укидању царске власти насилним средствима. Најзад је Александар Уљанов погубљен због учешћа у једном атентату на цара Александра III. Владимир Уљанов, који ће се касније назвати Лењин, био је тада седамнаестогодишњак и овај догађај га је тешко погодио и свакако утицао на пут којим ће кренути.

После студија права на Универзитету у Казану и у Санкт Петерсбургу, неколико година радио је као адвокат, али доста безуспешно. Посвећује се марксизму. У Швајцарској среће Плеханова, руског политичара и филозофа-марксисту, и оснива, по повратку у Русију 1895, организацију која се бори за ослобођење радничке класе. Последица је била хапшење, затим прогонство у Сибир на три године. Тамо се оженио Надеждом Крупском. По повратку из Сибира 1900. године, напушта Русију и оснива у иностранству "Искру", марксистички пропагандни лист. Тада узима надимак Лењин и 1902. објављује "Шта да се ради?" Излаже своју концепцију уједињене партије професионалних револуционара, авангарде радничке класе која се бори против буржоазије. Захваљујући тој концепцији, присуствује 1903. Конгресу Социјалдемократске радничке партије Русије (СДРПР) у Лондону, где је пресудно утицао на њену поделу на бољшевике (већину) и мењшевике (мањину). За разлику од умерених, социјалдемократски оријентисаних мењшевика, бољшевици на челу с Лењином залагали су се за насилно рушење власти у царској Русији.

По избијању руске револуције 1905. вратио се у Русију, али је приморан на ново изгнанство 1907. године и наставља своју енергичну агитацију и следећих десет година. Покушава да наметне своју концепцију револуционарне борбе и дефинитивно се разилази са мењшевицима 1912. године. Неко време се скрасио у Паризу (1908-1911), затим у Кракову, па се враћа у Швајцарску 1914. одакле уређује лист "Правда", основан у Русији 1912. године. Први светски рат је видео као прилику да преокрене рат народа у рат класа. Излаже своје теорије у делу "Империјализам, као последњи стадијум капитализма" (1916).

После више пропалих покушаја, Лењин је 1917, после фебруарске револуције и цареве абдикације у Русији, одлучио да спроведе у дело своју идеју о "пролетерској револуцији". С том намером је из Швајцарске дошао у Петроград, где излаже своја гледишта Социјалдемократској радничкој партији и совјетима. Његове такозване априлске тезе као што су: "Мир по сваку цену!", "Сва власт совјетима!" и "Сва земља сељацима!" донеле су му широку народну подршку. Октобарском револуцијом (7. новембра 1917), комунистички бољшевици под Лењиновим вођством најзад су успели да оборе знатно умеренију револуционарну владу Александра Керенског. Од тада се Лењин налази на челу совјетске владе, Совјета народних комесара, чији су први потези везани за мировне декрете, права народа на самоопредељење и национализацију земљишта.

После потписивања примирја између Совјетске Русије и Немачке у Брест-Литовску (март 1918), силе Антанте интервенишу у грађанском рату у Русији који је започео у новембру 1917, помажући контрареволуционарне снаге. Лењин реагује брзо на све претње: организује "ратни комунизам" (1918-1921), милитаризује економију, ствара чеку (тајну полицију) и радне логоре (од 1919) и гуши устанак морнара у Кронштату, који су 1921. тражили "совјете без бољшевика". Оснива комунистичку Интернационалу (1919) у циљу проширења револуционарног покрета у свету. Међутим, неуспех револуционарних покрета у Европи га наводи да се посвети изградњи социјализма у Совјетској Русији, а затим и у СССР-у чијем је стварању председавао 1922.

Лењинов пројекат није једноставна модернизација друштва, већ његова коренита промена. Он намеће марксизам као државну идеологију и уздиже сталну мобилизацију маса. Успоставља једнопартијски систем са бољшевицима као једином снагом која може да осигура диктатуру пролетаријата не обазирући се на непосредне економске захтеве. Унаточ његовој тврдокорности, нашавши се пред економским тешкоћама и унутрашњим отпором, усваја Нову економску политику или тзв. "НЕП"

Оболео од хемиплегије (парализе половине тела) 1922. Лењин диктира политичке белешке у којима ће упозорити своје партијске другове да се чувају Стаљина, кога процењује као сувише бруталног. Његове белешке, назване "тестаментом", држаће се у тајности све до 1956. Лењин умире 21. јануара 1924. у Горком, близу Москве. Лењинова мумија, постављена у маузолеју на московском Црвеном тргу, постаје предмет истинског култа. Стаљин, који се представио као један од Лењинових сабораца, охрабрује настајање мита који се развио око Лењина. Овај мит је изгледао као својеврсно помирење између старе руске православне традиције (култ реликвија, на пример) и нових комунистичких вредности.