Izvor: Objava, 23.Sep.2019, 12:41   (ažurirano 02.Apr.2020.)

ОСНИВАЧ РИМСКОГ ЦАРСТВА

Гај Јулије Цезар Октавијан Август, римски император, рођен је 23. септембра 63. године пре н. е. у Риму. Његов отац Гај Октавије био је намесник у Македонији, а умро је кад му је син имао четири године, тако да се за његов даљи одгој бринула мајка Атија. Одрастао је уз стоике, читајући понајвише Посејдонија, припадника средње стое, који је уз Панетија био најзаслужнији за долазак стоичке филозофије у Рим. Пуно је пажње посвећивао и изучавању реторике.

Кад је напунио шеснаест година, његов деда-стриц Јулије Цезар га је уврстио у колегијум свештенства (cоlеgium pоntifеx), што је била велика част за младића који је по римским законима тек био проглашен зрелим па је тако стекао право носити мужевну тогу (tоgа virilis). Само годину дана касније, кад је крајем 46. године пре н. е. Јулије Цезар одлучио кренути у Шпанију супротставити се синовима Гнеја Помпеја, Октавијан је хтео поћи са њиме, али тешко се разболео. Чим је оздравио, у првим данима идуће године, кренуо је за Цезаром са мањом војном пратњом са којом је доживео бродолом. Домогавши се обале, са преживелим је војницима прешао преко непријатељске територије и дошао до Цезаровог табора. Ганут његовом храброшћу и срчаношћу, Јулије му је одао признање и након победе над Помпејевим синовима примио га у своју пратњу на повратку у Рим.

Недуго након тога, Октавијан одлази у Аполонију у Грчкој на подуку код водећих учењака тог времена. С њим путују Марко Випсаније Агрипа и Мецена који ће остати његови верни пријатељи и сарадници све до смрти.

Петнаестог марта 44. године пре н. е., за време мартовских ида, Јулија Цезара убиле су присталице републике на челу са Брутом и Касијем, који су се плашили да он намерава да се прогласи краљем. Октавијан је тада имао непуних деветнаест година. Цезар га је у тестаменту посинио и учинио својим наследником. Октавијан узима његово име и постаје Гај Јулије Цезар Октавијан.

Положај у којем се тада затекао Октавијан није био завидан. Марко Антоније, близак пријатељ Јулија Цезара и искусан генерал који је био двадесет година старији од Октавијана, отезао је са испуњавањем Цезаровог тестамента настојећи га се отарасити. Сукоб који се међу њима заоштравао завршио је грађанским ратом.

Цицерон, у то време најутицајнији сенатор и говорник, није био склон Антонију због његове охолости и неморала, па је младом Октавијану пружио пуну подршку и придобио Сенат на његову страну. Сенат му као помоћ даје војску предвођену двојицом младих конзула Парсом и Хирцијом. У бици код Мутине, коју Октавијан добија, они гину, а Антоније поражен са делом војске успева побећи преко планина где проналази уточиште у логору другог Цезаровог генерала Марка Лепида. Говор који је тада Антоније одржао импресирао је Лепидове војнике који су у њему видели вођу.

Октавијан се пак вратио у Рим са једанаест легија (55.000 војника) и Сенат га је прогласио конзулом. Уочивши Октавијанову снагу, Марко Антоније је разменио са њим неколико писама након чега је постигнут договор о заједничкој владавини између Антонија, Лепида и Октавијана, тзв. други тријумвират.

Њих тројица су поделили тадашњу државу, при чему је Октавијан задржао Италију и Запад, и одлучили о уклањању политичких непријатеља. Антоније је желео Цицероново смакнуће због низа говора које је одржао против њега и без обзира на сва Октавијанова настојања да то спречи, Цицерон је своју речитост платио главом.

Након политичких разрачунавања у самом Риму, окупљени тријумвири кренули су у рат против Брута и Касија, које су поразили 42. године пре н. е. у бици код Филипија у северној Грчкој. Недуго након ове победе, Антоније одлази у поход против Парћана. Антонијева супруга Фулвија и брат му Луције, незадовољни Октавијановом популарношћу, почели су ковати заверу. Започиње трећи грађански рат који завршава поразом, а након тога и прогонством Фулвије и Луција. Вративши се у Рим, Антоније се клео да нема везе са уротом. Октавијан му је веровао и с обзиром на то да је Антонијева супруга у прогонству умрла, даје му руку своје старије сестре Октавије коју је веома волео.

Антоније се враћа на исток, у ратни поход против Парћана, али и због египатске краљице Клеопатре чијом је лепотом био обузет. Облачио се као Египћанин и у савезу са Клеопатром намеравао да оснује краљевину у источном делу државе. Октавијан му је због тога објавио рат и поразио га 31. године пре н. е. у поморској бици код Акцијума у Грчкој. Антоније и Клеопатра су извршили самоубиство, а Египат постаје римска провинција.

Обављајући дужност заповедника афричких покрајина, трећи је тријумвир Марко Лепид злоупотребио свој положај па му Октавијан због тога одузима покрајине. Оно што му није одузео била је дужност врховног свештеника (Pоntifеx Маximus) коју је обављао и пре тријумвирата.

Завршетком грађанских ратова и успоставом мира Октавијан је постао владар целе Римске Империје и започиње са систематском обновом Рима. Кључ те обнове било је увођење прочишћене аристократије у Сенат, односно племства неокаљана порекла и прошлости.

Сенат, који је тада бројао преко хиљаду сенатора, постао је тромо и неделотворно тело. Октавијан смањује број сенатора на четири стотине, али повећава њихова овлашћења, па је тиме Сенат, као у старој Римској Републици, постао главно законодавно тело које је контролисало владара и финансије. Ограничио је моћ народне скупштине јер је злоупотребљавала положај, а смањио је и војску на број војника који је могао плаћати.

Октавијан није желео да доживи судбину свог деде-стрица. Знао је да Римљани никад нису волели краљеве и цареве, иако су радо прихватали диктаторе. Теоретски је Октавијан остао само "принцепс" - први грађанин. Принцепс је у очима римског племства означавао узор државника. Био је то човек који је морао поднети највећи терет државних дужности и имао највећу одговорност у држави. Под његовом личном контролом налазила се целокупна римска војска.

Верска обнова Рима било је нешто чему је Октавијан посвећивао посебну пажњу. Оживео је многе древне римске традиције и церемоније од којих су најпознатије Луперкалије и Столетне игре (Ludi sаеculаrеs). Обновио је запуштене храмове и подигао нове. Сенату је предложио да пре почетка сваког заседања прво изговоре молитве боговима, што је Сенат прихватио. Био је неуморан у испуњавању дужности и често је у Сенату знао цитирати стоичку максиму: "Ми такође морамо бити војници и то у походу у коме нема ни одмора ни смене".

Весталкама је уступио зграду врховног свештеника да у њој живе и додатно им је подигао углед. У 44. години живота отишао је у Грчку где је био инициран у елеузинске мистерије. Од 13. године пре н. е., кад је умро Марко Лепид, па до своје смрти, био је на дужности врховног свештеника.

Након што је политички и верски обновио Рим, посветио се законима који су требали укинути ширење неморала. Донео је од Сената прихваћене законе, у којима је између осталог одредио колико се новца сме потрошити на прославе, колико на венчања, како не би услед превише вина дошло до неморалног понашања. Одредио је затим тешке казне за прељубнике (прогонство или смакнуће), жени је генерално дао већа права, вратио је углед браку и омогућио повластице родитељима који су имали пуно деце. У време док је чистио Рим од неморала, до њега је допрла вест о прељубничким авантурама његове ћерке Јулије. Дубоко повређен, властиту је ћерку прогнао из Рима на острво Пандатарију, а кад је и његова унука кренула мајчиним стопама, и њу је протерао на острво Тремезу. Након ових тешких одлука које је донео, морално стање у Риму се побољшало. Народу је ипак дао одушка кроз јавне игре које је увео; гесло "хлеба и игара" потиче управо из времена његове владавине.

У међувремену, посветио се остварењу великог грађевинског подухвата којим је обухваћена цела империја. Он је завршио у Риму сва здања која је започео Јулије Цезар и осим тога изградио још много нових. Подстицао је, такође, своје сараднике, који су били богатији од њега, да троше новац на украшавање града. Пред крај живота с поносом је изјавио: "Затекао сам Рим од цигала, а остављам град од мермера". Такође, увео је пензије за бивше војнике и повећао оброк бесплатне пшенице. Није прибегавао новим порезима како би остварио оно што је планирао. Током његове владавине и провинције доживљавају економски процват. Због страха од казне, провинцијски намесници су се с више пажње старали о напретку заједнице којом су управљали, а не само о свом богаћењу. Разрезивање и прикупљање пореза постало је поштен посао, а становници провинција имали су своје заступнике у државној управи пошто им је било дозвољено да сами бирају судије.

Али, терет дужности који је носио на својим леђима одразио се на његово здравље. Након прележане тешке болести 27. године пре н. е., Сенату је саопштио своју одлуку: "Нећу вам више бити вођа. Враћам вам слободу и републику; преузмите војску и покорене покрајине и владајте по старим обичајима". Сенат није прихватио понуђену оставку, већ су као доказ лојалности донели низ одредби у корист Октавијана. Прво су врата његовог дома окитили ловором, затим су на златном штиту у згради Сената у знак признања исписали како поштују његову врлину, милосрђе, праведност и благост. Сенатор Планк, бивши конзул, предложио је да Октавијан уз своје име носи још једно - Август (Величанствени).

Године 23. пре н. е. постао је трибун, што му је омогућило да по вољи сазива Сенат и одређује предмете расправа. Положај трибуна традиционално је био везан уз народ па је његова моћ додатно порасла.

Августова војска никад није бројала више од 300.000 војника, али њена је снага почивала у доброј организованости, дисциплини и оданости.

Као војник, Август није наследио особине свог деде-стрица, па је за успехе у грађанским ратовима, после смрти Јулија Цезара, имао да захвали својим способним помоћницима, као што је био Агрипа. Иако је дуго владао, ратовао је скоро искључиво против Германа, на северним границама империје. Његов пасторак Друс Нерон Германик је том приликом освојио нове провинције, али их је, осамнаест година касније, изгубио Квинтилије Вар, чије су три римске легије Германи поразили. Захваљујући својим дипломатским способностима, избегао је неколико ратова и склопио многе мировне споразуме. Осигурао је Риму мир (Pаx rоmаnа) који ће од његове владавине па надаље трајати преко двеста година. "Никад Рим и његови савезници нису доживели већу благодет мира и благостања него у времену од како је Август преузео апсолутну власт", пише римски историчар Страбон. У знак захвалности Сенат је изгласао декрет да се на Марсовом пољу подигне жртвеник посвећен Августовом миру. Олтар је назван Аrа pаcis (Олтар мира). У 2. години пре н. е. Сенат је изгласао Октавијану нову титулу - Pаtеr pаtriае (Отац домовине). Пре њега ту је титулу добио само Цицерон кад је без грађанског рата спречио Катилинину заверу. Предлог да се Октавијану додели ова титула пред Сенатом је изнео сенатор Месала Корвин, притом му рекавши: "Тебе и твој дом, Цезаре Августе, нека прате срећа и божанска наклоност, јер мислимо да на тај начин молимо трајно благостање за нашу земљу и срећу за наш град. Сенат и римски народ поздрављају у теби Оца домовине". Август је одговорио: "Очеви, остварио сам своје највише наде. Што могу више да тражим од бесмртних богова него да до последњег дана свог живота сачувам ваше једнодушно признање".

Последње године живота Август је већину својих овлашћења пренео на свог пасторка и наследника Тиберија, припремајући се за дан када ће морати отићи са овог света. И тај дан је дошао. Био је то 19. августа 14. године. У Ноли, на југу Италије, лежећи у постељи окружен пријатељима, седамдесетседмогодишњи Август цитирао је стихове из једне грчке драме: "А сада, пошто сам добро одиграо улогу, господо, аплаудирајте молим, и с хвалом ме отпустите". Жалост и туга завладали су Римом. Погребна поворка је идући градом прошла поред свих важнијих храмова у Риму и зауставила се на Марсовом пољу поред Августовог маузолеја. Ту је Август положен на ломачу коју су центуриони потпалили. Када је ватра почела горети, пуштен је орао из кавеза, симболизујући тако успињање душе на небо. После смрти слављен је као божанство и у његову славу подигнути су храмови.

Октавијан је био благ, љубазан и скроман човек. Био је мудар владар и бринуо се о благостању свог народа због чега је уживао његову голему наклоност. Имао је добар смисао за хумор и није волео да се хвали. Облачио се једноставно. У јелу и пићу био је умерен. Спавао је свега неколико сати, а остатак дана непрекидно је радио.

Августова владавина је најсјајнији период римске историје (Августов век). Римски писци Хорације, Вергилије, Тит Ливије, Овидије били су под покровитељством Мецене и Августовом заштитом. Оставио је за собом империју која је живела у миру, јер су границе добро чували војни гарнизони, и јер су становници провинција били задовољни. Наследна монархија коју је створио била је тако снажна да су титуле Август и Цезар аутоматски прихватали сви његови наследници на престолу. Република никад није обновљена.