Izvor: Objava, 13.Jul.2019, 10:40   (ažurirano 02.Apr.2020.)

ГАЈ ЈУЛИЈЕ ЦЕЗАР

Гај Јулије Цезар је једна од најпознатијих историјских личности античког света. Славу је стекао војним освајањима, вештом политичком каријером и талентом за писану реч. Овај велики војсковођа родио се 13. јула 100. пре н.е. у Риму. Цезар је припадао једној од најстаријих римских породица, генсу (роду) Јулија, који се хвалио својим директним потомством од богиње Венере и био врло цењен и поштован у римским политичким круговима. Међу њеним припадницима било је и многих магистара и сенатора који су радили за добробит града. Зато је Цезарово укључивање у политику деловало сасвим природно и целом граду Риму и самом младом Јулију. Најпре је постао квестор (надзорник убирања пореза), затим едил (био је задужен за одржавање и улепшавање града, али је имао дужности и у одржавању јавног реда и противпожарној служби). После тога поверена му је команда над војском у Шпанији, где је млади Цезар најзад добио прилику да искаже своје велике способности војсковође и своју вредност. Кад се вратио из Шпаније, овенчан победама и славом, изабран је за конзула.

Конзулска служба била је највиша служба у републици: конзули су сазивали скупштине, надгледали спровођење закона и у време рата командовали војском.

Цезар је и као човек деловао на оне који су га познавали. Његови војници били су задивљени његовом изванредном телесном снагом. Још од детињства је био вешт јахач, а та му је особина, попут многих других, заједничка с особином другог великог војсковође, коме се Цезар дивио и коме је завидео - Александра Великог.

Интелигентан и образован, Јулије Цезар био је гоњен амбицијом да подражава његов животни пут: једном се заплакао у неком храму у Шпанији. Када су га упитали за разлог, он је одговорио: "У мојим годинама Александар је био господар света, а ја нисам ништа постигао."

Конзул Цезар почео је врло брзо да машта о славној будућности за себе и Рим. Сваког дана је био све више уверен да се ближи тренутак кад ће Рим потпуно пасти у руке једног човека који ће знати да спроведе своју вољу и заведе потребан ред. У то време је римска политика била пуна завера, немира на улицама, убистава политичара: човек који ће Републици вратити унутрашњу стабилност могао је и морао да буде он. Али да би спровео своју намеру била му је потребна војска. Године 59. пре н.е. Цезару је поверен задатак да освоји Галију. Гали (или Келти) били су се спустили у Италију око 400. пре н.е. и проширили се преко Алпа у данашњу Француску; овај народ није био тако добро организован као Римљани, али је са војне тачке гледишта био подједнако снажан и опасан.

Осим тога, освајањем њихове територије Рим би се проширио према западу, након што се, после успешних ратова једног другог војсковође, Гнеја Помпеја, ширио само према истоку. Овим походом Цезар је желео да стекне славу и истовремено припреми терен за преузимање власти у Риму.

Римљани су између 59. и 52. пре н.е. водили против Гала два рата; у њима је учествовало много људи, Римљани под заповедништвом Цезара, и Гали, под заповедништвом Верцингеторикса, који је на крају поражен. Да би проширио глас о својој слави и из љубави према науци, Цезар је током рата проналазио слободно време да пише; тако је настало дело "Галски рат". Та књига је важна из два разлога: зато што показује да је Јулије Цезар, поред осталог, био и озбиљан, пажљив и прецизан писац елегантног стила и зато што је верно приказала ток рата, војну тактику Гала и изглед њихових територија у време ових ратова.

Тако је народ од кога су Римљани највише страховали због његове храбрости и презира према смрти био покорен, а Цезар постао најмоћнији војсковођа свог времена. У међувремену су у Риму сенат и Помпеј били забринути због стварне опасности коју је Цезар представљао за Републику и страховали су од његових славољубивих планова. С обзиром да је рат завршен, наредили су му да распусти војску и да се сам врати у Рим. Цезар је, међутим, то одбио и 10. јануара 49. пре н.е. прешао је на челу своје војске Рубикон, малу реку која је делила Италију од Галије. Овај његов корак схваћен је као непријатељски чин, и њиме је почео грађански рат.

Пет година је Цезар прогонио своје непријатеље по свим крајевима Средоземља, где су они тражили уточиште. На тај начин је постао господар целе римске државе. Цезар је и те нове победе описао у својој другој књизи сећања, "Грађански рат".

Године 44. пре н.е. рат је завршен поразом Помпеја и његових савезника. Кад је успостављен мир, Цезар је почео да се бави мишљу да у Риму уведе монархију сличну оној Александра Великог. Да би успео у својој намери покушао је да потчини сенаторско племство које је подржавало Помпеја, али га није прогонио. Тако је ограничио његову моћ и преузео у своје руке цели правосудни систем.

Истовремено је задобио наклоност једног дела сената кад је одузео моћ плебејским трибунима, односно магистратима који су штитили интересе и права плебејаца, најсиромашнијег слоја становништва. Међутим, да не би од њих начинио непријатеље, Јулије Цезар је побољшао њихов положај тако што им је поделио земљу, смањио њихове дугове, запослио их на јавним радовима и повећао плату војницима. Тако је стекао поверење дела сената и народа. Али сенаторско племство било је незадовољно јер је Цезар ограничио њихову слободу. Током једне јавне свечаности конзул Антоније понудио је Цезару царску круну, али с обзиром да се међу присутнима пронео жамор неодобравања Цезар ју је лукаво одбио. Тај гест ипак није био довољан да умири незадовољнике и Цезарови непријатељи сковали су заверу. Вођа те завере био је Брут, усвојени Цезаров син. На мартовске иде (15. марта) 44. пре н.е. Цезар је избоден ножевима усред сената и његово мртво тело се откотрљало до подножја кипа његовог непријатеља, покојног Гнеја Помпеја.