Izvor: Objava, 22.Sep.2018, 15:59   (ažurirano 02.Apr.2020.)

СТАРИ РИМ

Око 1000. године пре н. е., након сеоба народа које су се одиграле због продора Индоевропљана и почетка коришћења гвожђа у Средоземљу, на месту на којем је касније настао Рим налазило се више села. У њима је живео огранак велике породице Латина, који су се бавили земљорадњом и сточарством. Једно од тих села освојило је нешто власти када је овладало једним газом на реци Тибар. Због трговачких интереса и после неких племенских борби, основан је савез латинских племена. Тако је настао Рим, у првој години римског календара, односно 753. године пре н. е.

Средњом Италијом у то доба владали су Етрурци, народ напредне културе, организован у градове државе. Као сила која има превласт наметнули су Риму монархију. Грци из јужне Италије и са Сицилије, трговачки ривали Етрураца, подстакли су Римљане на устанак и они су свргли последњег етрурског краља 510. године пре н. е. и прогласили републику. Република је била уређена на веома сложеној основи представничких установа, које су одражавале порекло породице и трибе. На челу државе била су два конзула, бирана сваке године, а законодавна скупштина био је сенат. У исто време друштво је било подељено на патриције и плебејце. Плебејци су били у подређеном положају и потицали су од првобитних становника места. Око 400. године пре н. е. република се одбранила од суседних народа, победила их и себи обезбедила контролу над пространом територијом.

Келтска племена су вековима запоседала велика подручја Западне Европе. Један од тих келтских народа, Гали, упао је у Италију и опљачкао Рим 390. године пре н. е. Гали су се повукли с богатим пленом, а Рим је реаговао тако што је створио снажну војску и почео да се незаустављиво шири. Пошто су Римљани решили да њихов град никада више не буде окупиран, трудили су се да помере границе што је даље могуће. Тиме су покренули империјализам, који ће бити неодвојив од историје Рима. И стварно, град је био миран наредних 800 година. Даље ширење територија одвијало се у више фаза. Прво је довршено освајање Италије, уз припајање грчких градова с југа (264. године пре н. е.).

Римљани су загосподарили западним Средоземљем онда када су у три пунска рата (264-146. пре н. е.) победили и заузели Картагину. Био је то напредан трговачки град у северној Африци феничанског порекла. После тога је освојено источно Средоземље и потчињене су све хеленистичке краљевине, осим Египта. Власт над Истоком донела је Римљанима велико благо, па је присвајање богатстава тада постало циљ сам по себи. Освајачки ратови су доносили и велики број робова, што је променило читав римски систем производње и у друштво увело корените промене. Упропашћени су мали пољопривредни произвођачи и створена је маса беспослених људи, који су живели на трошак државе само зато што су имали римско држављанство.

На почетку I века пре н. е. прави јунаци римске историје нису више били магистрати из класичног доба, већ војсковође победници. Узрок за то били су ратни успеси и постојање многољудне војске. Неуспех аграрне и социјалне реформе, коју су покренули браћа Грах, због чега су се и сукобили са олигархијом, учврстио је такво стање ствари. Војска се све више претварала у сталеж који су сачињавали професионални војници оданији свом заповеднику него држави.

Међутим, унаточ назадовању и искварености друштва, освајања страних земаља су се наставила с великим успехом, а моћ војсковођа расла. Један од најугледнијих војсковођа, Помпеј, склопио је савез са утицајним политичарем Јулијем Цезаром и са великим богаташем Красом. Тако је створен први тријумвират (60. године пре н. е.). Цезар је покорио Британију и Галију, а затим се сукобио са Помпејем у борби за власт. Пошто је однео победу над Помпејем, постао је прави господар Рима. Међутим, страх да ће Цезар, будући да је био именован за диктатора, постати монарх хеленистичког типа, потхранио је заверу сенатора против њега. Усмрћен је на седници скупштине (44. године пре н. е.). Била је то екстремна реакција ради одбране републике.

Други тријумвират основан је 43. године пре н. е. У њега су ушли чувени војсковођа Марко Антоније, Лепид, Цезаров заменик, и Октавијан, Цезаров посинак. Поново је избио сукоб између тријумвира, а из сукоба је Октавијан изашао као победник. Лепид се повукао, док је Марко Антоније, који је намеравао да оснује краљевину у источном делу државе у савезу са Клеопатром, египатском краљицом, потучен 31. године пре н. е. Октавијан је постао апсолутни господар Рима 27. године пре н. е. С њим је започела нова етапа римске историје, у којој је начело колегијалности заменила лична власт. Октавијан је узео име Август. Мада није укинуо установе републике, преузео је све цивилне, војне и верске функције.

Тиме што су установе републике опстале, није могао да буде утврђен механизам за наслеђивање цара, те су по његовој смрти смишљане сплетке, а војне побуне су избијале све чешће. До краја III века сменило се више династија, мада власт није нужно прелазила са оца на сина.

Династија Јулијеваца-Клаудијеваца царевала је после Августове смрти (14): Тиберије, Калигула, Клаудије и Нерон. Године 69. се, након побуне војника против Нерона, на власт уздигла династија Флавијеваца. Између 96. и 180. године царство је под Антонинима достигло врхунац по питању мира у земљи, благостања и територијалне експанзије.

У III веку, после неколико деценија кризе и безвлашћа, са варварима који су угрожавали римске границе, царство је било на ивици опстанка. Диоклецијан (владао 284-305) је значајним реформама успео да спречи распад царства. Његово дело наставио је Константин I Велики (владао 306-337), преневши престоницу у Константинопољ 330. године и поделивши Римско царство на четири префектуре: Италија, Галија, Илирик и Исток. У његово време је хришћанство постало државна религија.

После смрти Теодосија (395), његови наследници поделили су државу на Источно и Западно римско царство. Исцрпљено Западно римско царство било је принуђено да се супротстави насртајима варвара и отцепљењу провинција. Вођа Гота Аларих опљачкао је Рим 410. године, а против хунског краља Атиле водиле су се борбе, све док 451. године није побеђен. Напослетку је германски владар Одоакар 476. године свргнуо с престола последњег владара Западног римског царства Ромула Августула.