Izvor: Objava, 23.Jul.2018, 15:41   (ažurirano 02.Apr.2020.)

ВЛАДАРИ ИЗ ПОРОДИЦЕ ОБРЕНОВИЋ БИЛИ СЛАБИ НА ЖЕНЕ И ВЛАСТ

Иако је кнез Милош Обреновић 1830. године саставио Скупштину од неуких и од њега зависних сељака, они су пред собом имали највећи и најтежи задатак: да створе српску државу. Пред таквом скупштином, иако неписмен, он је могао да се сили и шепури, јер су му сви били безрезервно одани. Осим једног посланика - који му је, на питање зашто увек ћути, одговорио: "Благо теби, господару, што се нико не усуђује да ти у лице каже да лажеш".

Србијом је Милош господарио као газда једним већим сеоским домаћинством. Његова држава, писао је Ђорђе Протић (1793-1857), била је место "гди пуста воља једног човека сваки час бело може црно а црно бело начинити; гди само тај човек како хоће и како му се свиди, свачим управља и о свачем суди; гди чиновници не знају ни шта су, ни докле њина власт и њина дужност иде; гди никаквог устава и никакви земаљски закона нема"...

Чувени српски кнез имао је осморо деце из брака са кнегињом Љубицом, а још неколико било је ванбрачно. Кнез је Љубици опростио кад му је из пиштоља 1819. године у Црнући убила љубавницу, лепу Сарајку Петрију, али кад је 1822. године дознао да Љубица хоће да убије и Станку, другу љубавницу, поставивши јој заседу испод крагујевачке ћуприје и стрпљиво чекајући са пиштољем у руци, Милош је брзо реаговао, послао момке да му доведу кнегињу, а затим је испребијао разбивши јој главу. Од убоја је Љубицу лечио Милошев берберин Нићифор Нинковић, потоњи мемоариста.

Миливоје Петровић Блазнавац, генерал, министар војске, председник владе и намесник, био је Милошев ванбрачни син. Мајка му је била слушкиња у Милошевом конаку, и већ је носила Милошево дете кад се удала за сеоског трговца Петра из Блазнаве. Захваљујући овоме, Миливоје се успео до највиших положаја у држави.

Милошев деспотски начин владања учинио је да се старешински слој уједини и постане озбиљна претња његовој самовласти. 1838. године тзв. "Турским уставом" кнежева власт је ограничена Совјетом, па је Милош, не мирећи се са таквом поделом власти, 13. јуна наредне године абдицирао и напустио земљу. Наследио га је тешко оболели старији син Милан, који је умро после непуних месец дана, па је престо припао Милошевом млађем сину Михаилу.

Кнез Михаило се као млади владар није најбоље сналазио у сложеним приликама унутрашњег и спољашњег положаја Србије, па је свргнут 1842. године, а на власт долази поново 1860. године после смрти кнеза Милоша. Установио је народну војску, снабдео је модерним наоружањем и тако Србију учинио најјачом војном силом на Балкану.

Био је заљубљиве природе, а његову наклоност обично су задобијале блиске рођаке.

После развода од мађарске грофице Јулије Хуњади, која га је варала са кнезом Карлом Аренбергом, Михаило се заљубио у своју сестричину Катарину Константиновић, ћерку Анке Константиновић и унуку Јеврема Обреновића, свог стрица. Љубав између Михаила и Катарине је заокупљала пажњу грађанског Београда друге половине шездесетих година 19. века, а Михаило је Катарини посветио и песму "Што се боре мисли моје".

С обзиром да су били у блиској родбинској вези, односно у петом колену сродства, браку су се успротивили митрополит Михаило и председник владе Илија Гарашанин, који је због противљења кнежевој вољи био пензионисан. Заљубљени пар се ипак верио.

Само три дана од веридбе, а три године по започињању везе са Катарином, кнез Михаило је убијен током шетње у Кошутњаку 1868. године.

Још један члан владарске куће Обреновић био је склон скандалима: краљ Александар. Државни удари, суспендовања Устава, хировитост, женидба Драгом Машин и др. довели су до Мајског преврата 1903. године. А 15. јуна Скупштина Србије ставила је тачку на династију Обреновић, изабравши за краља Петра Карађорђевића.