Izvor: Glas javnosti, 14.Okt.2008, 10:37 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Život bez nade
U tuđoj čatmari sa dva odeljenja koja prokišnjavaju, bez kupatila i sa nameštajem koji su dobili na poklon od dobrih ljudi, u selu Mađare kod Prokuplja žive život bez nade Goran (38) i Jasmina (41) Stojanović, očekujući samo da njihov sin Miloš ozdravi i da može normalno da pohađa školu. Dvanaestogodišnji jedinac Miloš nije pošao ove školske godine u šesti razred zbogom lošeg zdravstvenog stanja, a roditelji nemaju mogućnosti da mu obezbede ni minimalne uslove za život >> Pročitaj celu vest na sajtu Glas javnosti << koje zahteva njegova bolest.
Od svoje druge godine dečak je bolestan, a pre četiri godine operisao je rak vilice. Zbog dugogodišnje bolesti i iznurenosti Miloš ima takozvane šuplje kosti i svaka neopreznost dovodi do povreda.
- Miloš je počeo da dobija epileptične napade u drugoj godini. Vodili smo ga od lekara do lekara, od bolnice do bolnice, ali poboljšanja nije bilo. Kao davljenici koji se hvataju za slamku počeli smo da posećujemo nadrilekare i od tada je bolest nestala. Da li su pomogli lekovi ili jedna baba, više nije ni važno - započinje ispovest Jasmina.
Da nevolja nikad ne dolazi sama Stojanovići su shvatili 2004. godine, kada se dečak ponovo razboleo i lekari su dijagnostikovali tumor vilice.
- Moj sin je te godine operisan na VMA u Beogradu i do skoro smo redovno išli na kontrole. Poslednju smo preskočili jer nemamo novca. Iako je ta operacija uspešno obavljena, a rezultati na kontrolama su bili dobri, kod Miloša se pojavio novi zdravstveni problem. On ima takozvane šuplje kosti i veoma je krhke građe. Početkom godine, zbog tog problema i male neopreznosti, polomio je nogu i četrdeset dana je nosio gips - priča Jasmina i dodaje da je zatim 30 dana bio na fizikalnoj terapiji u Nišu i još 30 dana na oporavku u Sokobanji.
Lekari su objasnili da Miloševi problemi nastaju zbog nedostatka kalcijuma u kostima i da mu je potreban poseban režim ishrane i vežbe u bazenu ili kadi sa toplom vodom. Međutim, Stojanovići nemaju ni bazen, ni kupatilo, ni kadu. Nemaju ni vodu u kući. O posebnom režimu ishrane mogu samo da sanjaju jer žive od socijalne pomoći od 6.200 dinara, pošto je Goran nedavno ostao bez posla. Nemaju ni zemlju, a žive u kući koju im je na korišćenje dao Jasminin stric, a pitanje je do kada. U Centru za socijalni rad u Prokuplju su im rekli da ne mogu da im obezbede smeštaj kako bi Miloš bio bliže školi, a on ne može da pohađa sadašnju, u pet kilometara udaljenoj Maloj Plani.
- Pomažu nam dobri ljudi. Dobili smo nešto nameštaja i novac, ali sve smo potrošili na Miloševo lečenje. U poslednjoj godini, sto dana smo proveli u bolnici. Tražila sam da mi nađu bilo kakav posao da sama zaradim novac za život, ali mi kažu da je to nemoguće. Šta je moguće - pita se Jasmina i objašnjava da od opštinskih čelnika niko nije hteo ili mogao da pomogne, jedino hvali načelnika Topličkog okruga Srđana Jordačijevića, koji ih je posetio i obećao da će učiniti sve što je u njegovoj moći da pomogne.
Goran i Jasmina se nadaju da će dočekati dan kada neće morati da prate svaki Milošev korak i da će sa ponosom, bez straha, gledati sina kako igra fudbal sa vršnjacima. Da bi se to desilo, Miloš mora da ojača. Najviše strepe od velikih kiša i snega, kada čatmara prokišnjava, a Miloš ne sme da se razboli jer i najmanja prehlada za njega može da bude pogubna.
