Izvor: Politika, 24.Avg.2015, 22:05 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Većina je sita bede i nemaštine
Možda će doći vreme kad će nevaljalci razumeti opštu pogubnost grabeži i svega što je neprirodno
Nagradama „Branko Miljković”, „Đura Jakšić”, „Meša Selimović”, „Vasko Popa”, „Jefimijin vez”, Zmajevoj i Disovoj nagradi, Živorad Nedeljković (1959) pridodao je i „Drainčevu nagradu”, koju je dobio za knjigu pesama „Ulazak”, koju je objavio „Arhipelag” iz Beograda. Nagrada će pesniku biti uručena danas u Prokuplju.
Nedeljković, >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << kaže se u obrazloženju žirija, spada u red najznačajnijih savremenih pesnika srpskog jezika, sa veoma snažnom i jasno definisanom pesničkom poetikom bliskom poetici Radeta Drainca. Naročito to dolazi do izražaja u nagrađenoj zbirci pesama „Ulazak” , u kojoj su objedinjene metafizičke i stvarnosne dimenzije čovekove sudbine sa naglašenim poniranjem u tajne ljudskog bića i pokušajima uspostavljanja harmonije unutrašnjeg i spoljašnjeg sveta saglasnog sa Drainčevim egzistencijalnim i pesničkim pogledima.
Da li sebe doživljavate kao Drainčevog naslednika?
U Drainčevoj poeziji i u načinu na koji je nastajala ima mnogo zavodljivog. A gde je zavodljivost, tu je mogućnost za poređenje i prepoznavanje. Sam Drainac, svedočeći o nastajanju svoje poezije i o tome koliko se u tom nastajanju iscrpljuje, posredno nas opominje da prepoznavanja i poređenja, i kad ima važnih sličnosti, nisu moguća. U iscrpnom analitičkom tekstu o Draincu, Radomir Konstantinović veli da je poezija ovog boema i izrazito intrigantne ličnosti zapravo istina bića jedne velike mistifikacije, koja se posle Drainca u srpskoj kulturi više nikada nije ponovila.
A kad je reč o poetičkoj bliskosti, ta i druge kvalifikacije iz obrazloženja žirija čine me istinski ponosnim, najpre zbog uočenog poniranja u tajne ljudskog bića.
Pišete, kažete, zbog „vlastitog ushićenja i uživanja”. Kakav je uticaj poezije danas?
Pišem možda najpre zbog toga. Uticaj poezije danas sigurno nije lako uočljiv, ali njen značaj je neprocenljiv, upravo zbog pogubnog konteksta opšte marginalizacije duhovnosti, čemu se poezija čudesno opire, s postojanošću koja je za divljenje.
Vaša poezija je meditativna i urbana. Da li gradska sredina sputava pesnika?
Setimo se načas Drainčevih mnogobrojnih nesputanosti i neuporedivih traganja za njima. Na njegovom primeru, reklo bi se da pesnika ništa u potpunosti ne sputava. A opet, sigurno je da su ograničenja brojna. Neka od njih donosi i gradski život u kome su, kao pod mikroskopom, vidljivi na malom prostoru i odnosi dirljive međuzavisnosti, ali i primeri potpune atavističke samoživosti. Suočenom s višestrukim raspadima i naglim urušavanjima vrednosti, časnom čoveku, tako i pesniku, ostaje da se ne miri. Utoliko i narečeno sputavanje može biti korisno.
Sitost, velite u jednoj pesmi, uljuljka telo. Značili to da nemaština i beda bude uspavana čula?
Brojne su i različite i gladi i sitosti, utoliko i odgovori mogu biti višeznačni. Živimo u vremenu kad je velika većina sita svega, a najpre bede i nemaštine i zbog te sitosti je doslovno otupela i umrtvljena. I takav model življenja je moguć. A da li je to dostojan život?
Vladaoci, s medija, stalno nam prete stezanjem kaiša. A mi radosni što kaiš nije dignut do vrata?
Tamo gde se radost i sreća ovako ili slično mogu izraziti i dočarati, bez sumnje, nije lako trajati. Ali trajemo, u nadi da će nas taj stvarni kaiš vezati za prizivanu sigurnost, za žuđenu izvesnost.
Nikada lupežu niste rekli da je lupež, ni podlacu da je podlac. U našem ćutanju – namnožiše se i lupeži i podlaci?
U izvesnoj meri, svi biramo kako ćemo živeti i šta ćemo biti. I svi znamo kako živimo i šta smo. I nije nužno da nam ko kaže nešto o tome. Znam mnogo ljudi koji su ponosni zbog onog što jesu i koji sem tog ponosa nemaju gotovo ništa, a nikada još nisam sreo čoveka koji se stidi zbog onog što jeste, zbog onoga što sticajem okolnosti ili, da se našalim, sticajem nezasluženog sticanja, ima. Lakše je bez stida. A tamo gde postoji svest o meri i o potrebama, stid se podrazumeva i biva najbolji korektiv.
U jednoj pesmi kažete: „Bogati otimaju božjacima”. Da li je to društvo za koje smo se borili?
Kroz čitavu ljudsku istoriju, to je uobičajen poredak stvari. Potpuno neprirodan. U čovekovoj je prirodi da se, najpre svojom poezijom, izbori za nešto što je prirodno. Porazno je, ali izgleda kao da se ni za šta nismo borili, a jesmo, svedoči o tome naša poezija. Možda će doći vreme kad će nevaljalci, otimajući od nje, razumeti opštu pogubnost grabeži i svega što je neprirodno. Uveren sam da ono mora doći.
Nama malima, u velikom svetu, preporučujete da budemo zadovoljni „malim svetkovinama”. Skromnost, u našem narodu, nikada nije bila vrlina?
Nije na poeziji da preporučuje, ona samo raskošno postoji u samoj suštini bića, a na nama je da je otkrivamo i tamo gde je na prvi pogled nema. Da činimo, otkrivajući je i bogateći svoje unutrašnje prostore, život snošljivijim u ovom svetu koji nije postao savršeno mesto. A svaka pojedinačna skromnost ili stid zbog nečega što jesmo ili nismo uradili zaista nemaju cenu.
U kojoj meri su pesnička sloboda i upornost važni za dobru pesmu?
Ima slučajeva, na sreću retkih, kad je i pesnička sloboda osporavana, sva takva sažimanja su imala i još imaju pogubne posledice. Sažimanja drugih sloboda su, kratkoročno, jer kratak je život, za ogroman broj uskraćenih mnogo pogubnija. Dobra pesma je uvek i potpuna sloboda. Ona koja se uvek iznova osvaja, uporno i postojano, jer uporne su i postojane i naše zablude i predrasude. Jednako kao naše mistifikacije i nade da će svet biti svršeno mesto za život.
Pesme ste posvetili: Knutu Hamsunu, Šejmasu Hiniju, Edvardu Kocbeku, Borislavu Radoviću... Da li su ovi pisci deo vaše omiljene lektire?
To su stvaraoci čijim se delima vraćam, jer u njima prepoznajem i mogućnosti za plodonosnu dijalošku nadgradnju. Posebno su takve mogućnosti brojne u poeziji Borislava Radovića, jer je ona, veliki nepomerljivi temelj sa koga su izrasle i visoko se, razlistane, vinule dragocene istine i o dobu i o samoj suštini bića.
Vi svoje utočište nalazite u poeziji, porodičnom životu i sreći sina?
Ne postoji ni zrnce sumnje kad je vaša tvrdnja u pitanju. I neka ostane tako: bez zrnaca sumnje, bez remećenja pomenutih malih svetkovina. Čini mi se da u zrelom životnom dobu te male svetkovinje postaju svojevrsna molitva.
----------------------------------
Između Kraljeva i Čačka
Živite između Kraljeva i Čačka, između, kako kažete, dva „opustošena grada”?
Ako uklonimo smeće i otrovni talog ovih tranzicionih godina, o opustošenosti najpre možemo govoriti kao o nepogodi nastaloj usled pojedinačnih preobražaja pred kojima je ustuknula duhovnost. Tako i poezija. Srećom, znano je šta su surogati, te tako i u Čačku, i u Kraljevu, sve viša jača svest o važnosti pravih vrednosti. O opštem dobru kao najvećoj vrednosti. O malignom dejstvu ukorenjenog shvatanja: neka je meni dobro, ne tiče me se kako je drugima. A drugih se, dakako, tiče. Dužnost je pravih pesnika da misle o tome i da učine sve da malignost što pre nestane. Da ne bude metastaza.
Pogledaj vesti o: Prokuplje
.jpg)
