Izvor: Politika, 25.Maj.2015, 08:01 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Rasuli se po svetu kao đinđuve
Bogoljub Đinđić, penzionisani inženjer, prikupio je podatke o 4.000 pripadnika stare familije kojoj i sam pripada, nekada vrlo brojnoj u Toplici i Šumadiji, danas naseljenoj i u gradovima od Australije do Amerike. Naravno, istražio je i otkud im ovo neobično prezime.
Na desetak kilometra od Prokuplja prema Kuršumliji, kod sela Bresničića, desno se odvaja put koji vodi uz rečicu kroz živopisne predele. Nižu se sela neobičnih naziva: Končić, Krnjigrad, Prekopuce >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << i Zdravinje, a gore u šumi je manastir Ajdanovac. Iznad njega su Pogled i Đulica, vrhovi Jastrepca. U ova tri poslednja sela najbrojniji su uvek bili Đinđići. U Prekopucu, najvećem selu u ovoj pitomoj udolini, jedan ceo zaselak pored reke zauzimaju oni. Tu je i kuća oca pokojnog dr Zorana Đinđića, bivšeg predsednika Vlade Srbije. I čoveka po kojem se ovo prezime u novije vreme pročulo širom zemlje, pa i sveta.
Ovo je bilo opštinsko mesto, a sad je upravnazgrada u centru sela sva oronula. U školi, gde je nekad bilo, kažu, više od sto đaka, sada ih je samo dvoje i jedno u predškolskom. Gasi se lagano Prekopuce i ostala sela uz njega. Tek ponegde vidimo lepo uređena dvorišta i obnovljene kuće. Tu su, uglavnom, penzioneri, koji su se vratili iz velikih gradova da leta i pozne dane provedu u zavičaju. Ovde smo sreli i dr Ljubomira Đinđića, nekada generalnog direktora beogradskog BIP-a, koji je uredio Skadarliju i postavio biste Rada Drainca i Bore Stankovića. Zatičemo ga u društvu sa Perišom Đinđićem, snimateljem RTS, koji je snimio mnoge filmove i serije, a misli da mu je najveći podvig – snimanje putovanja jedrilicom „Baš Jako” preko Atlantika. Na put je iz Vašingtona pošla četvoročlana posada, a u Bar su stigli on i kapetan Nenad Tolmačević. Snagom vetra preplovili su 11.000 kilometara. Bila je ovo prva srpska jedrilica koja je iz Amerike stigla u Evropu. Dogodilo se to 2005. godine
Na ulazu u Donje Zdravinje, kraj samoga puta je mala, ali lepo uređena kuća i dvorište oko nje. Tu smo upoznali Milku i Bogoljuba Đinđića, penzionere koji su se iz Kragujevca vratili u zavičaj. Zdravinje, kako mu i ime kaže, izgleda da daje dobro zdravlje pa Milka i Bogoljub uređuju vrt sa cvećem i povrćem, gaje voćnjak – i tri koze.
Bivši inženjer Bogoljub, sad se prihvatio i drugog posla: da popiše „sve Đinđiće na svetu” i tome je, veli, posvetio više od 15 godina. Uspeo je da prikupi podatke za oko 4.000 osoba koje vode poreklo od Đinđića, a njih danas ima svuda po svetu, od Australije do Amerike. Ima ih oko 300 sa visokim obrazovanjem, doktora nauka, profesora univerziteta, visokih oficira, lekara...
U ovaj veliki rodoslov upisao je za svakoga, pored mesta i datuma rođenja, i imena roditelja, supruge i dece, zanimanje i sadašnje mesto boravka, odnosno mesto gde počivaju umrli. Prikupio je i oko 650 njihovih fotografija.
Bogoljub je istražio i otkud njima ovo neobično prezime. Dobili su ga, navodi predanje, prema babi Raduni, koju su zvali Đinđa, zbog velikog broja đinđuva koje je nosila. Bilo je to u davna vremena, kada joj se rodio prvi unuk Negovan i dobio to prezime. Ono se pominje i u Pećkom pomeniku (15–18. vek). Inače, oni su poreklom Banovići iz Donje Morače, a preselili su se u Divlju Reku kod Sjenice, bežeći od turske osvete. Krajem 19. veka Đinđići su se i odatle raselili. Najviše ih je došlo u Toplicu, posle njenog oslobođenja 1877. godine. Drugi su otišli u Šumadiju i naselili se u Lazarevcu, a treći u Tenju.
U Toplici su Negovanovi i Simeunovi potomci naselili Zdravinje gde su zasnovali oko 70 porodica. U Prekopuce su došli Vučinini i podigli blizu 40 kuća, a Gajovi u Krnjigradu dvadesetak. U Tenju su otišli Božovi, a u Lazarevac deo Negovanovih.
Posle balkanskih ratova, kada je Kosmet oslobođen, nekoliko porodica Đinđića otišlo je iz Toplice u selo Repu kod Podujeva. Od 1999. godine tamo više nema Srba, pa ni Đinđića. Kako je zapisao Bogoljub, najtragičniju sudbinu doživeo je inženjer Radomir, koji je u Podujevu imao vunovlačaru. Pošto nije hteo da se seli, teroristi OVK su mu zapalili radionicu u kojoj je i on izgoreo. Nestali su i Đinđići u Tenji.
U Zdravinju zatekosmo pred kućom i staricu Bogdanu, koja, iako joj je 88 godina, još sama obavlja sve poslove. I kuća i dvorište su joj lepo uređeni, a ona, veli, najstarija je ovde među Đinđićima. Iz Beograda se ovamo vratila 1987. godine i živi sama od kada je njen muž Tiosav umro.
– Danas u celom selu u šest-sedam kuća žive pravi poljoprivrednici, ostali su penzioneri. Škola je odavno zatvorena, kao i prodavnica. Za sitnicu mora da se ide dole u Bresničić, a to je sedam-osam kilometara. Do Prokuplja, do pijace i lekara ima i celih 20. Bože, nekad je ovde sve vrilo od naroda, a sad nemaš s kim da prozboriš reč – kazuje baba Bogdana.
– Srećom, nedavno su ćerka Snežana i zet Branislav došli u selo kao penzioneri pa me često posećuju. Sin Predrag još radi u Beogradu, pa navrati kad može – dodaje.
Sa knjigom „Repa sa korenom” i rodoslovom Đinđića, koje nam dariva Bogoljub, na povratku svratismo kod crkve u Prekopucu. Ovde se beše okupilo desetak meštana oko prelepog zdanja Svete Petke, podignutog još 1937. godine. Oni čiste zapušteno dvorište sa stoletnim hrastovima. Obnoviće i crkvu, kažu dr Ljubo i drugi Đinđići. Nada ih, ipak, ne napušta da će se ovamo vraćati i mladi, kažu.
Pogledaj vesti o: Prokuplje
.jpg)
