Izvor: Politika, 26.Avg.2014, 23:02 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Progovorio Drainčevim glasom
Često nagrade, a još više sam postupak nagrađivanja, žiriranja i lobiranja, imaju premalo veze s istinskim vrednostima, kvalitetom onoga što se uzima kao predmet procenjivanja
Miloš Janković (1963), pesnik, antologičar, esejista, autor pedesetak pesničkih knjiga, ovogodišnji je dobitnik nagrade „Rade Drainac”, koja se dodeljuje u Prokuplju, pesnikovom zavičaju. U obrazloženju žirija, između ostalog, >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << kaže se da je Janković jedan od najizrazitijih srpskih pesnika, kako kvalitetom svog pesničkog dela, tako i brojem objavljenih knjiga. On je pesnik velike energije i raznolikih interesovanja. Na književnoj sceni Srbije pojavio se 1985, knjigom „Istoslovnik”. Traje pune tri decenije, dobitnik je naših najuglednijih književnih nagrada.
Da li smatrate da poezija nagrađenog pesnika mora da ima dodirnih tačaka s poezijom pesnika čije ime nagrada nosi?
Mislim da je nužno da poezija dobitnika neke pesničke nagrade, nagrade koja najčešće nosi ime nekog od naših znamenitih pesnika, ima barem minimalnih dodirnih tačaka sa onim pesnikom po kome je nagrada dobila ime. Ta srodnost pevanja, saglasnost misli, nije podražavanje, epigonstvo, neoriginalnost, ali jeste nužna sličnost, opredeljujući faktor za razlikovanje poetskog postupka u okviru jednog te istog posla – pisanja poezije. To je, verujem, i u ovom slučaju, u slučaju nagrade „Rade Drainac”, donekle rukovodilo članove žirija da odluče da je dodele meni, jer u ponečemu, u ponekim pesmama, dogodilo se da progovorim Drainčevim glasom, njegovim stihom, njegovom slikom. To je posebna čast, privilegija, nešto što se dogodilo ne mojoj voljom, ali je tako, i od toga ne bežim, niti to poričem, naprotiv.
Šta mislite o nagradama i nagrađivanju. Ima li u Srbiji previše književnih nagrada?
O nagradama i nagrađivanju sam već govorio, pa i za „Politiku”. Često nagrade, a još više sam postupak nagrađivanja, žiriranja i lobiranja, da se tako izrazim, imaju premalo veze sa istinskim vrednostima, kvalitetom onoga što se uzima kao predmet procenjivanja. Raznorazne „kuhinje” i raznorazni interesi tu igraju, najčešće, presudnu ulogu. Klanovi, interesne, „burazerske”, i svake druge grupe, često su glavni i najvažniji faktori u procesu nagrađivanja. Naravno, na štetu umetnosti, umetničkih dela, pa i umetnika. I, ne mislim da je to samo slučaj kada je književnost u pitanju. Na kraju, mislim da u Srbiji ima previše književnih nagrada, iako, s druge strane, istovremeno ima i premalo onih koje bi trebalo da valorizuju prave, istinske umetničke vrednosti i domete.
Odbili ste, svojevremeno (2011), da primite uglednu nagradu „Milan Rakić”. Zašto?
„Rakića” sam, znam da se sećate, Vi ste o tome prvi izveštavali – odbio, vratio, odrekao ga se, kako god – da pokušam po sećanju da citiram sebe, ondašnjeg – zbog toga što je prekršen Pravilnik o dodeli nagrade „Milan Rakić” i, umesto maksimalno dve nagrade, kako pravilnik predviđa, i to samo u izuzetnim slučajevima, bile su dodeljene tri nagrade, pri čemu sam, ako se dobro sećam, rekao da mislim da je bilo i vanknjiževnih uticaja i razloga. To je sve što o tome imam da kažem i danas. Oni, koje ta stvar zanima, ako ima takvih, jer to nije tako bitno i važno, dobro znaju o čemu sam još onda govorio. Ne bih sada širio tu temu.
Koristite, pre svega, vezan stih, ali i slobodan. U kome se bolje osećate?
Vezani stih i rima su moje osnovno, nazovimo to tako – sredstvo za rad. Belom, ili slobodnom stihu, pribegavam mnogo ređe. Daleko mi je izazovnije da to što imam da kažem – kažem rimovano. Ponekad mi, doduše, to ne uspeva, često je to takvo da su neophodne brojne izmene, ali je vezani stih moje pesničko opredeljenje.
Danas, mladi pesnici ne pišu sonete. Da li je reč o prevaziđenoj formi ili pesničkoj impotenciji?
Sonet, ili sonetni venac, za mene je, ovako staromodnog, arhaičnog, nalik kakvom pesničkom dinosaurusu, koji je, sasvim sigurno, u fazi izumiranja – majstorsko pismo, dokaz da neko jeste ili nije pesnik, bar onako kako ja pesnika doživljavam i kakvim ga zamišljam. Kada napiše nekoliko soneta, ili barem jedan sonetni venac – onda neka svako piše kako misli da bi trebalo, kako želi, ume, može i sme, ali bez toga – što se mene tiče, večito ostaje u statusu kalfe ili šegrta u pesničkom zanatu. To je moje mišljenje, za koje ne tvrdim niti da je merodavno, niti da je tačno – ali ja to tako vidim.
Nema ni rodoljubivih pesama. Vi od patriotske poezije ne odustajete?
Neko je davno, ali sam zaboravio ko, rekao da su sve pesme, bez obzira na temu – istovremeno i ljubavne. Možda bi se na taj način moglo promišljati i kada je u pitanju takozvana rodoljubiva poezija. Svaki pravi pesnik, to je moje duboko ubeđenje, pre svega je patriota, ako ni zbog čega drugog – ono zato što piše na jeziku na kojem piše. Pisanje poezije, mislim naravno na onu pravu, umetnički vrednu poeziju, čin je patriotizma, naročito danas, kada je ljubav prema sopstvenom narodu i zemlji neka vrsta felera, nešto što ne bi trebalo baš mnogo i javno isticati.
U vašim pesmama ima urbanog, ali je mnogo više onih u kojima se doziva – sveto. Kako pobediti materijalno i okrenuti se duhovnom?
To je, nažalost, nemoguća misija. Sve je toliko obezduhovljeno, obespredmećeno, obezljuđeno, obezdušeno, obesmišljeno, razboženo, uniženo i okrenuto ka materijalnoj sferi u svakom aspektu – da ja ne vidim način na koji je to moguće promeniti. Trudim se, koliko mogu, poezijom, pre svega, da pomognem sam sebi, da sebe malo zalečim, ali, priznajem – neću uspeti.
U antologiji „101. ljubavna” izostali su neki pesnici, naviknuti na antologije. Kojim ste se kriterijumima rukovodili?
Tu antologiju sam sastavio isključivo po sopstvenom ukusu, i u njoj poneki pesnici imaju po jednu, a poneki po dve ili tri pesme. U zbiru od 101, nekih pesnika nema. Uostalom, i u pogovoru sam napisao da je to jedna sasvim lična antologija, najličniji mogući izbor. To što nekoga nema u tom odabiru, znači da mi se njegova ljubavna poezija manje dopada, ili mi se uopšte ne dopada, ili, pak, ja mislim da to uopšte i nije poezija. Sačinio sam i onu obimniju antologiju, pod naslovom „365 ljubavnih”, tamo ima tačno toliko pesnika, od Laze Kostića do Ane Mitrašinović, mlade pesnikinje rođene, čini mi se, 1990. Pa ni tu nije bilo svih ili nekih...
Poezija trpi
Pomoćnik ste ministra odbrane u Vladi Republike Srbije. Kako usklađujete svoje društvene, pesničke i porodične obaveze?
Odskora sam u Ministarstvu odbrane, na funkciji pomoćnika ministra. Životne okolnosti diktiraju, često, neke naše izbore, ili to čine mogućnosti koje dovode do toga da vas negde biraju, ili da sami nešto birate. Svoje obaveze i odnose usklađujem kako moram, najbolje što umem. Ono što je jedino sigurno, jeste da poezija trpi, da pesnik u meni sada više nije najvažniji. Ali, ne žalim se. Zapišem i sada poneki stih, uspem da „otpatim” pesmu. Retko, i sve ređe – ali uspevam.
Zoran Radisavljević
objavljeno: 27.08.2014.
