Izvor: Politika, 09.Mar.2013, 22:58 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Linguri s Toplice
U selu Berilju, na obali ove reke, složno žive Vlasi, koje meštani zovu i Linguri, i Srbi davno doseljeni iz Crne Gore
Berilje – Na putu od Prokuplja ka Žitorađi, na četvrtom kilometru, smestilo se selo Berilje. Gore su brda, dole reka Toplica, a duž druma naređale se kuće, sve nove, velike. U njima, jedni pored drugih, žive u slozi doseljenici iz Crne Gore i Vlaške.
S one strane reke, na Gubi, naselile su se davno porodice koritara, kazuje >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << Vlastimir Dunjić, danas najstariji njihov potomak. Njemu je 84. godina, a pamti, kaže, kako su govorili njegovi preci, da su se, tragajući za vrbama i topolama, od kojih su pravili korpe, korita, vretena i kašike, preselili ovamo, na desnu obalu Toplice.
Mi smo Vlasi pravoslavci – to je prvo što će ovde da vam kažu i mladi i stari.
Krajem 19. veka na bregove ispod planine Pasjače naselili su se Srbi iz Crne Gore. Njih je ovamo doveo Peko Pavlović. Stanica Vučković jedna je od najstarijih njegovih potomaka. Njoj je 82. godina, ali je još čila i pamti priče predaka.
– Ovde je Peko s Čeva doveo svoje bratance: Goluba, Đura, Aleksu i Lazara. Pa su došli Radojevići, Vučkovići, Tomanovići, Andrići, Papovići... Danas se, bogme, to sve rasulo po svetu. Bili smo s Vlasima pola-pola, sad je njih većina. Tek, ostalo nas je još koji pamtimo i ponosimo se precima. Evo, naš je Ratko Pavlović narodni heroj. Ovde mu je i bista, gde je bila kuća njegovih roditelja Petrije i Veljka. A Aleksa je bio pisar u opštini u susednom selu Vlahovu. Na popisu stanovništva, on je naše susede upisao kao Lingure, kako oni zovu kašiku. Evo, ovoliko godina tu živimo u istom mestu a, ne daj bože, nikad ni reči popreke nismo imali. Oni su vredni ljudi. Vazda su bili napoličari, ali i spremni da priteknu u pomoć kad god treba i bez plate. Ako se gradi kuća, tu su da pomognu, ako je veselje, da zasviraju, ako je žalost da saučestvuju. Ja sam se bavila krojačkim zanatom. Šila sam im i kad imaju i kad nemaju para. Kad kažu da će da donesu, u dan tačno ispune obećanje. To su pošteni ljudi – kazuje baka Stanica.
Njena ćerka Dragica Božović, koja je ovde rođena, sagradila je s mužem Jovanom veliku kuću, a na posao u Prokuplje išli su donedavno, do penzije. U osnovnoj školi, kaže, družila se s decom Lingura, a i sada ima dve prijateljice koje su joj kao sestre.
– Nije se nikada pravila razlika među nama. Evo, iz mog drugog razreda je poslužitelj Zećir, kojeg smo svi mnogo voleli. Ovde nije redak slučaj da se Linguri ožene Srpkinjom, ili da se Lingurka uda za Srbina – kaže Dragica.
Pred velikom i lepom kućom Vlastimira Dunjića, jednom u nizu sličnih, okupiše se začas Vlasi. Vlastimir kazuje da je mnogo kuća ovde sagrađeno kraj druma, jer gore na brdu nema vode. Bilo je to srećno vreme, kaže ovaj rudar u penziji, kad je skoro iz svake kuće bar po jedno lice bilo zaposleno. Neki su radili u inostranstvu, drugi se bavili trgovinom. Sad je, veli, sve stalo.
– A o komšijama samo najlepše mogu da kažem. Ispomažemo se, idemo jedni kod drugih na slave, svadbe, mešamo brakove – govori deda Vlasta.
Mladi Ratko Andrić, kome je otac Srbin a majka Vlahinja, potvrđuje tu istinu. I on je, dok mu je bio živ otac Dragomir, podoficir, sagradio veliku kuću, izučio automehaničarski zanat, oženio se Srpkinjom Marinom, dobili su dete.
– Ovde nikada nije ni bilo problema u odnosima između Vlaha i Srba. Problem je što gotovo niko više nema posla, jer su skoro sve fabrike zatvorene. I moja žena je ostala bez posla u „Prokupcu”. Mogao bih da otvorim mehaničarsku radnju, kad bih imao čime. Izgoreo mi letos ceo hektar višanja, pa se mislim od čega ću da ishranim porodicu ove godine – vajka se Ratko.
Dragan Borisavljević
objavljeno: 10.03.2013
Pogledaj vesti o: Prokuplje
