Izvor: Politika, 19.Jul.2015, 22:02 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Kako sa sedmoro dece opstati u selu
Nataša i Jovan Nikolić iz Donje Trnave kod Prokuplja nikada nisu dobili socijalnu pomoć, iako su retka seoska porodica sa sedmoro dece i samo 85 ari zemlje. Kad bi zaposlili dve ćerke bili bi, kažu, najsrećnija porodica
Donja Trnava kod Prokuplja – Kuća Nataše i Jovana Nikolića je pored potoka i mosta u Donjoj Trnavi. To je, u stvari, pola kuće, >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << jer je samo toliko završeno. Čekaju bolja vremena da završe sve. A ona nikako da dođu. U kuhinju i dve sobe smestila se devetočlana porodica: majka, otac i sedmoro dece.
Odavde do Prokuplja je tačno sedam kilometara. Svakoga jutra Jovan seda na bicikl, ostavi ga u gradu kod prijatelja Dragoljuba Stojanovića, pa se autobusom preveze do Niša. Na poslu i u putu protekne mu ceo dan. I tako već šest godina. A, ipak, veli da je do neba zahvalan ondašnjem direktoru niškog komunalnog preduzeća „Gorica” koji ga je primio na posao i sadašnjem koji mu omogućava da i dalje radi. Od njegove plate, koja je dvadesetak hiljada dinara, živi ova skromna porodica, a putovao je on ovako i još šest godina, dok je radio u „Nišekspresu”, gde je ostao bez posla.
– Snalazimo se kako znamo i umemo. Ne biramo posao. Imamo samo 85 ari zemlje, ali smo uzeli pod zakup još jedan hektar. Gajimo voće, baštu... Idem ja i u nadnicu. Počela sam da otkupljujem i višnje, ali me jedan nakupac prevari: platio je višnjarima, a meni ni dinar! Da ga tužim treba mi mnogo para. Neka mu je na čast! – kazuje Nataša, otresita i čvrsta žena, koja je, u stvari, stub kuće. Završila je, reče, gimnaziju, ali do službe nikada nije došla.
Njen životni posao je, ipak, veliki. Podizati danas sedmoro dece prava je hrabrost. U Toplici sela izumiru, a toliko dece je velika retkost. Nikolići kažu da su im deca najveće bogatstvo. Neguju ih i podižu, kao da žive u izobilju. Kako se snalaze u ova teška vremena, to samo oni znaju.
Bila je nedelja i sve Nikoliće zatekosmo kod kuće. Jovan se izvinjava što su mu ruke prljave. On je auto-mehaničar i vozač, pa nešto popravlja. Radio je, kaže, i u Blacu. Deset godina putovao je tamo biciklom, 30 kilometara u jednom pravcu. Pa i tu ostao bez posla.
Stefan, najstarije njihovo dete, student je treće godine agronomije. Za njega, vele, ne brinu, jer sam zarađuje za školovanje: dežura na utakmicama, prodaje karte... O stipendiji niko ni da čuje, a odličan je student. I sva druga deca su dobri đaci.
Sanja, rođena 1994. godine i samo godinu mlađa Sandra, završile su srednju medicinsku školu, smer za babice. Doškolovale se i za opšti smer, ali do posla nikako da dođu. Uzalud su obijali Nikolići mnoge pragove. Lazar im je u osmom, a Milica u petom razredu osnovne škole i putuju u grad svakodnevno, a za dve autobuske karte treba 13.000 dinara mesečno. Dušan ove jeseni polazi u predškolsko, znači iduće godine trebaće još jedna mesečna karta. Jovana, najmlađe, sedmo dete, još nema tih briga, tek joj četvrta godina i ljubimac je cele porodice.
Molbe Nikolića za pomoć niko da usliši. Čak su Nataši rekli: „Što si rađala toliko dece kad ne možeš da ih izdržavaš?”, sa ogorčenjem navodi ona. Dečji dodatak primaju samo za četvoro, jer takvi su propisi. Socijalnu pomoć nikad nisu dobili, a blagosiljaju samo Dušicu Dinić iz Crvenog krsta, koja im često donese neki, makar i skromni, poklon.
– Ipak, nije svet toliko surov. Javio nam se ovih dana jedan Prokupčanin koji kaže da će da stipendira dvoje naše dece, ali da mu ime nigde ne pominjemo. Eto! Još kad bi se neko smilovao da naše Sanju i Sandru primi na posao, mi bismo, čini nam se, bili najsrećnija porodica na svetu – kazuju uglas Nataša i Jovan.
Njihova deca nikada nisu išla na letovanje, nisu videla ni more, ni planine. A, hvala bogu, zdrava su i napredna. I vesela. Odrasle devojke pomažu majci u kući, Lazar igra košarku, Milica kaže da voli fudbal i da će to i da studira, mali Dušan već tapka veliku loptu...
Jeste kuća Nikolića nedovršena, ali je dvorište puno zelenila: voće, loza, cveće svuda, čak i pored puta ispred kuće. Raduju se, uz sve muke, životu.
