Izvor: Preduzetnik.rs, 01.Sep.2020, 10:47
Izaberi život i pobedi
Podeliću sa vama jednu meni veoma važnu životnu priču.
Rodio sam se u Prokuplju, od oca Milorada i majke Mire. Imam rođenu sestru Tatjanu. Imam porodicu, suprugu Natašu i sina Jakova.
Imam SVE što mi treba u životu!
Kada sam se rodio, majka kaže da sam skoro otvorenih očiju sve odmerio i nasmejao se od uva do uva.
Takođe je rekla da sam bio mirna i stalno nasmejana beba koja nije preterano zahtevna kao i da je mogla da očuva još 10 takvih kao ja. Dosta je. Ko >> Pročitaj celu vest na sajtu Preduzetnik.rs << bi trpeo ovakvih 10 kopija?!
Do polaska u školu, mene i sestru je čuvala baka Desanka, očeva majka koja je jedan period živela sa nama. Sestra i ja ne znamo šta je to vrtić, na našu žalost ili sreću. Mišljenja ljudi su različita. Poštujem i jedna i druga.
Osnovnu školu sam završio „zamalo“ kao Vukovac. U osmom razredu sam pokvario dve petice na dve četvorke, o, avaj. Sve vreme trenirao sam streljaštvo i karate. Pohađao sam sve moguće sekcije, ali mi je dramska bila omiljena.
Srednju školu završio sam kao „đak generacije“, nije važno, ali nekima jeste. Napisao sam preko stotinu pesama i priča, vodio „Drainčeve susrete“, dobitnik sam „Svetosavske povelje“ i svašta još po nešto. Imam veliku biblioteku knjiga i pohvalnica za razne zasluge. Sve vreme srednje škole trenirao sam košarku i bavio se rekreativno ostalim sportovima. Teretana je, zbog cura uglavnom, bila sastavni deo programa.
Celi svoj život se bavim sportom. Uvek sam bio u dobroj formi. Cigarete sam konzumirao kratak period u srednjoj školi, da bih bio „mangup“, ali mi nisu prijale i ostavio sam ih vrlo brzo. Alkohol, povremeno, pomalo na žurkama, ali bez notornih pijanstava i „flash back“-ova. Tokom vremena, i on je nestao iz mog života. Nikada me nije privlačio.
Nakon što sam uspešno završio petogodišnju (štrebersku) Vojno-Tehničku Akademiju u Beogradu, počeo sam da radim u Vojsci kao oficir logistike. Radio sam u Kruševcu, Kuršumliji i Prokuplju. Za svoj rad u Vojsci ocenjivan sam isključivo odličnim ocenama. U Vojsci se to zove „naročito se ističe“. Radio sam dan-noć, subotu i nedelju. Moja karijera je posebna knjiga i njome neću da vas zamaram, ali sam radio po zapadnjačkom sistemu „iz pižame u pižamu“. Nema odmora. Samo „pun gas“. Posao, posao, posao i ništa drugo. Malo vremena koje je ostajalo, posvetio bih svojoj porodici i ljudima koje volim.
Sve vreme, iako sa oskudnim vremenom, sport je prisutan i naravno, bez cigareta i alkohola.
Zašto vam sve ovo pričam? Čemu ovaj “hvalospev” u nabrajanju? Ne, to nije moj CV. Ne konkurišem ni za posao. Jednostavno pokušavam da vam dočaram hronologiju “normalnog” i “umerenog” života i uloženog truda da budem “čovek” i da budem “neko”. Želim da vidite kakav sam “regularan” život vodio jer ćete ostalo shvatiti u nastavku priče i biće vam jasno zašto sam vam sve prethodno ispričao.
Povrh svega, nećete verovati ali je istina. U životu se nisam potukao. Da li vam je to normalno?! Možda jeste, možda nije, ali tako je kako je. U svoje 42 godine nikada se nisam potukao i niko me nikada nije udario, ma ni dotakao. Može li se još neko time pohvaliti? Verujem da bi se dobar deo muške populacije sada postideo i možda rekao i nešto pogrdno u sebi, ali i pored toga, verujem da to uopšte nije slučajno i da je to moj veliki lični uspeh. Takođe, jedna od mojih pobeda, pored tog regularnog života.
To naravno ne znači da sam bio kukavica, naprotiv, ali sam prosto slao neku pozitivnu energiju koju niko nije mogao da ignoriše. Sećate se početka priče i onog osmeha po rođenju.
Uvek sam privlačio ljude sebi, nikada ih nisam odbijao. Uvek sam nesebično pomagao ljudima i uživao sam u tome. Pomagao sam i kome treba i kome ne treba. Prosto sam takav. Takvi trenuci su me posebno činili srećnim. I najvećim „negativcima“ i „grubijanima“ oko mene slao sam pozitivne vibracije tako da im, pretpostavljam, nisam bio interesantan. Mnogima od njih sam čak bio iskreni sagovornik, slušali su me, interesantno. Eh, na stranu moji gabariti i svi ti zategnuti mišići od teretane. Šalim se, naravno. Ja sam inače veliki šaljivdžija.
Sve je u pameti i energiji koju šaljete.
Da se ipak vratim na suštinu ove priče.
Do tada uspešna vojna karijera trebalo je da traje još otprilike 20 godina, ali je njen kraj došao mnogo pre vremena. Inače, zaista ne pamtim da sam do tada bio kod lekara za nešto ozbiljno. Prosto nisam pridavao značaj zdravlju jer sam uvek bio „zdrav kao dren“.
Šta se onda desilo?
Na jednom rutinskom sistematskom pregledu 2012.godine a koji je potom prerastao u detaljno ispitivanja krvi na VMA, ustanovili su mi retku bolest krvi koja se zove „Thalassemia“ (jedna neprijatna anemija). Potom su potvrdili dijagnozu. Doktor mi je tada rekao da sa tim parametrima krvi i tom bolešću moram odmah u penziju, i da bolest nije nimalo naivna. Nasmejao sam se i rekao doktoru da „mogu volu rep da iščupam“ i da se dobro osećam te da mi ne pada na pamet da odem u penziju jer imam toliko toga da pružim Vojsci i majci Srbiji. Potpisao sam takvu izjavu kako lekari ne bi imali nikakve konsekvence. Bila je to moja odluka! Doktor mi je tada rekao da strogo vodim računa i da se posebno čuvam stresova na poslu, da dolazim na obavezne šestomesečne kontrole stanja krvi, kao i da mi je dostupan svakog trenutka u tom smislu. Zahvalio sam se i pozdravio doktora iskrenim osmehom.
U autobusu do Prokuplja vrteo sam misli. Kakva penzija?! Imam ja još da radim, da budem pukovnik, ma general. Znate, Prokuplje je malo mesto. Šta će reći supruga, roditelji, prijatelji, ostali? I čaršija bi se bavila time. Svi znaju da sam borac, „buldožer“. Nije to tako strašno, idemo dalje, u nove pobede.
Vreme je prolazilo, dan za danom.
Bio je to 20.januar 2015.godine, tačno mesec dana od rođenja mog sina Jakova. Dan kao i svaki drugi. Na poslu tih dana gas do daske, jutro-mrak sistem, kući pampers i skakanje usred noći, i tako svaki dan. Pun gas na poslu, pun gas kući. Nisam se štedeo ni u čemu. Uvek sam mislio, mogu ja to, neće grom u koprive. Tako razmišljam i živim od rođenja.
Bio sam nasmejan i vedar i taj dan kao i svih ostalih pre toga. Kretao sam se ka nekim magacinima van kasarnskog kompleksa, u moru obaveza radili smo inventarisanje. Bukvalno sam zagazio livadu koja je delila kasarnu i magacine i primetih da se zamaram i da mi je kratak dah. Umor, pomislih..nastavio sam par koraka i odjednom jak i tup bol u grudima. Kao da me je neko vojničkom čizmom jako udario u grudi. Srušio sam se na zemlju i tada je počela agonija, borba za život!
U sekundi sam shvatio da se nalazim u predinfarktnom stanju te da mi nije ostalo još mnogo. Interesantno, nije me uhvatila panika, bio sam smiren. U tim trenucima ceo život mi je bio pred očima, posebno sin Jakov kome je toga dana bila „prva mesečnica“. Kakva slučajnost, zar ne?.
Faktor sreće u tim teškim sekundama mog života nije zatajio. Moj pad video je moj drug, jedan mladi kapetan koji je tu slučajno prolazio i, ne časeći ni časa, pozvao je doktorku Janu iz ambulante i precizno objasnio moje stanje u nekoliko sekundi razgovora. Doktorka mi je na putu do urgentnog dala nekoliko injekcija i lekova.
Na tom putu, gledao sam smrti u oči. Hladnokrvno i bez panike, gledali smo se. Bio sam svestan da „mračna gospa“ i ja vodimo veoma ozbiljne pregovore o mom daljem mestu boravka. A ja, eh, uvek sam bio dobar u pregovorima. Samo dobra je i „ona“, ovog puta predobra.
Iako je oko mene bilo puno lekara i osoblja spremnih da me vrate u život, nije bilo potrebe za reanimacijom. Svi su me pažljivo pratili. Terapija koju sam na vreme primio, životna energija, volja koja me nikada ne napušta, kao i teški ali uspešni pregovori sa „mračnom gospom“, vratili su me nazad. Moj živote, zdravo opet.
I da vas odavde, takođe, ne bih zamarao dalje oko lečenja, veštačenja od strane svih vojnih i civilnih komisija i bezbroj lekara i stručnjaka za hematologiju, elem, zbog te podmukle „Thalassemie“ koja se tiho razvijala bez mog znanja i odobrenja, kao i zbog načina života „gas do daske“, završio sam tamo gde mi je doktor sa VMA 2012.godine i rekao da ću završiti – u penziji.
Imam 40 godina i u penziji sam. Šta sada? Šta sada da radim? Nisam imao program za penziju. Dete malo a žena mlada. Biće “zanimljivo”.
Vreme koje je bilo tada ispred mene za mene je bilo pravi mali šok. Radio sam dan-noć. Prvo sam se ja trebao navići na to, pa porodica, familija, prijatelji, ostali…ali, shvatio sam vremenom, sve to uopšte nije bilo bitno. Potpuno je nevažno ko će se navići ili neće. Kome će se to sviđati ili neće. To je apsolutno njihova stvar. Samo je bilo bitno da JA to prelomim u glavi. I uspeo sam. Za to mi je trebalo vreme. Ne dugo, ali neko vreme.
Pošto sam iz glave u potpunosti izbacio „provincijski sindrom“ ko će šta da kaže i misli, posvetio sam se “civilnom” životu i detaljnom upoznavanju gospođe „Thalassemie“. Moramo zajedno da živimo do kraja života, zar ne? Mogu slobodno da kažem da sam „doktorirao“ krvnu sliku i da danas na ravnoj nozi mogu o tome da raygovaram sa hematolozima. Shvatio sam dobro da se ta bolest krvi ne leči te da sa vremenom ima negativnu progresiju praćenu brojnim drugim propratnim stvarima. Dobro, pa šta? Bar znam šta smem, dokle i na koji način. Poštovaćemo se i trpeti, i nadam se, dobro slagati u budućnosti. Njoj svaka čast, ali ja ipak imam neke druge planove u životu. Hoću da ga živim punim plućima! Svaki dan!
ŽIVOT!
Kako to lepo zvuči. Tako želim mnogima, naročito onima koji jure i pate za nepotrebnim stvarima i društvenim nivoima, da objasnim koliko je dragocen, šta sve nudi, koliko je lepote i dragih stvari u njemu, koliko je ŽIVOT VELIKI I LEP.
Imam neopisivu potrebu da ljudima neprekidno prenosim svoje iskustvo i da ih motivišem da cene svoj život, da ga žive, da mu se posvete, da ga podele sa onima koji njih vole i koje oni vole, da upoznaju nove horizonte, da se predaju novim fantastičnim izazovima…
Prelomni momenat u mom životu bio je tada kada sam oćijukao i koketirao sa „mračnom gospom“ i, hvala Gospodu Bogu, vratio se nazad. Srećom, dobio sam samo „žuti“ karton.
Jedno sam shvatio, kada dobijete „drugu priliku“, vaša životna misija i životna svrha više ne mogu biti samo u materijalnoj sferi, to prosto nije moguće. Morate da spoznate sebe na jedan drugačiji, duhovni način.
Od svih pobeda, to je moja najveća pobeda, spoznaja sebe i svoje svrhe. Biti srećan i zahvalan na svemu što imam.
Od tog momenta, moja misija više nije brojanje novca i „titula“, kao pre, već da stalno podsećam druge ljude da budu srećni, da shvate šta imaju i šta mogu da izgube. Novac za novac, titula za titulu, ali to nije presudno da budemo srećni. To donekle utiče, ali verujte, ne opredeljuje naš način života.
Prijateljski savet: Osvrnite se oko sebe. Pogledajte dobro te divne ljude oko sebe koji vas vole. Pogledajte im lica. Dobro pogledajte šta sve imate i posedujete. Pogledajte u ogledalo i vidite kakvo je jedinstveno i savršeno biće ispred vas. To je vaš najbolji prijatelj, zapamtite to, čuvajte ga.
Gde ćete odneti nakon 100 godina života, “tamo negde”, sve to silno bogatstvo, skup auto, veliku kuću, nakit, ogromno imanje, stotinu nepotrebnih gedžeta? Gde? Ponećete sve što ste “stekli”? O, ne. Idete sami, bez ičega.
Zato, svaki dan kada se probudite, recite, ne ustežite se:
“Imam SVE što mi je potrebno u životu. Hvala ti Bože, hvala ti Živote”.
Živite ovaj divni život, čuvajte ga i poštujte. Dišite punim plućima. Radujte se svakom novom danu, ma kakav on bio. Pozdravite ga svako jutro i poželite mu laku noć kada krenete na spavanje.
by Simon Simonović
The post Izaberi život i pobedi appeared first on simon.
Pogledaj vesti o: Prokuplje
