Izvor: Politika, 12.Nov.2012, 14:58 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Do doktorske titule uz petrolejku
Slađan Mitić tri puta polagao prijemni ispit, a potom završio medicinski fakultet u roku sa visokim prosekom, ali još živi sa porodicom u nedovršenoj kući, bez struje, vode, kanalizacije... Babin Potok kod Prokuplja – Mladi lekar Slađan Mitić stažira u prokupačkom Domu zdravlja. Od kuće u selu Babin Potok, on kao i dok je bio đak svako jutro stiže na posao pešice, uvek na vreme. Na vreme je i diplomirao na Medicinskom >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << fakultetu u Nišu, sa visokim prosekom – 9,2. A kako je i pod kojim uslovima to uspeo, pravi je primer upornosti.
– Bio sam odličan đak, čak i đak generacije u srednjoj školi. Ali, prijemni ispit za medicinski fakultet polagao sam tri puta. Problem je bila hemija koja se u medicinskoj školi malo uči, a ni na fakultetu joj se ne poklanja neka pažnja – samo kolokvijum se polaže. Bio sam uporan, jer medicinu volim, a znao sam i da iz ove bede u kojoj živimo moram da se izvlačim – kazuje dr Slađan Mitić i dodaje da je zahvalan drugarima koji su mu pomagali knjigama, skriptima, pa i novčanim pozajmicama, kad je bilo najteže.
Kuća Mitića je kraj puta koji vodi u Prokuplje. To, zapravo, još i nije kuća: samo prizemlje sa dve-tri prostorije. A nema ni struje, ni vode, ni kanalizacije, nemaju ukućani ni televizor, ni kompjuter, ni druge aparate, iako je 21. vek. U tim uslovima Slađan je učio i srednju školu i polagao ispite na fakultetu. Pokazuje nam lampu na gas uz koju je provodio noći nad knjigama. I onu na baterije, koju je kupio jeftino kod Kineza.
– U toku studija stanovao sam privatno u sobici dva sa dva. Plaćali smo 50 evra mesečno, a bar sam imao struju. To je bilo na periferiji grada, pa sam do fakulteta išao 45 minuta pešice, jer nije bilo para za autobusku kartu. Nisam uspeo da dobijem ni dom, ni stipendiju, ni kredit, iako sam sve ispite davao na vreme i sa visokim ocenama. Odbijali su me zbog onog kašnjenja za upis. Najteže mi je bilo vikendom i za vreme raspusta kad dođem kući: mora da se uči, a svetla nema. Pa ipak, bio sam uporan – veli Slađan.
A te, 2006. godine, kad je položio prijemni ispit i počeo studije medicine u kući niko nije imao posao, kuću su tek započeli... Ni za šest godina stanje se nije mnogo popravilo. Dragica i Predrag, Slađanovi roditelji, radili su 14 godina u Sloveniji. Tamo im se Slađan i rodio. Onda je došla 1991. godina, kada su morali da se vrate u Srbiju. Predrag je jedno vreme radio po ugovoru kod vojske, učestvovao i u sukobima 1999. godine, ali nikakvu nadoknadu nije dobio. Od ono malo ušteđevine počeli su ovu kuću, koju ne mogu da završe već tri decenije.
Predrag se sam priključio na električnu mrežu. Za to je osuđen na godinu dana zatvora, uslovno. I to je bio i jedan od razloga što ni do danas nema priključka. On nam objašnjava da su, kad je predao zahtev, došli ljudi iz distribucije i rekli mu da iskopa rupu za stub kako bi se mreža izmestila na bezbednu daljinu od kuće. On je to uradio i – čeka već šest godina.
Bora Mihajlović, tehnički direktor Elektrodistribucije u Prokuplju, kazao nam je da će sve učiniti da pomognu ovoj porodici, iako je priključenje „na divlje“ pod posebnim tretmanom. Sa Bratislavom Slovićem, referentom za priključke, posetili smo zajedno kuću Mitića. Ima nade, kažu, da uskoro i ova kuća dobije struju.
Nagoveštaj da će biti bolje jeste i činjenica da su majka Dragica i sestra Zorana nedavno dobile posao u ovdašnjoj fabrici „Leoni“. Slađan ne veruje da će i on, posle obaveznog staža, moći da se zaposli ovde. Jer, reče, posao u Prokuplju već čeka 26 lekara. Ne veruje da će mu mnogo pomoći to što ima visok prosek ocena.
– Sudbina će me, svi su izgledi, vratiti u Sloveniju. Što opet zahteva upornost. Kad sam pošao ovde u prvi razred osnovne škole, nisam znao srpski jezik, ali sam ga savladao. Sada, izgleda, biće potrebno da opet učim slovenački.
Dragan Borisavljević
objavljeno: 12.11.2012.
