Izvor: Politika, 06.Maj.2008, 23:39 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Bezvodno Berilje na obali Toplice
Iako do prve česme prokupačkog vodovoda ima samo 2.200 metara, žitelji se vodom snabdevaju iz četiri seoska bunara koji leti presušuju
Berilje kraj Prokuplja – Na padinama planine Pasjače, pored druma što od Doljevca vodi ka Prokuplju, nalazi se selo Berilje. Od centra Prokuplja udaljeno je samo četiri kilometra, ali meštani nemaju ni dovoljno pijaće vode, niti dobre puteve, a kubure i sa strujnim >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << naponom.
Na prvi pogled, ovo selo sa 212 domaćinstava izgleda pristojno. Ima mnogo novih kuća, a one starije su okrečene i imaju lepa dvorišta. Svuda cveće, staze kroz travnjake i voćnjaci.
– U Berilju je najveći problem voda. Mi smo uz obalu reke Toplice, ali pitke vode nikad nismo imali dovoljno. Od izbora do izbora svi, već godinama, obećavaju da će nam pomoći, a posle zaborave. A da smo složni, doveli bismo vodu odavno. Evo, Zoran Simonović je sam doveo vodu sa šest kilometara udaljenog izvora, a Tomislav Tasić sa izvora do koga ima osam kilometara. Sada njihova domaćinstva uvek imaju dovoljno vode – kaže za naš list Andrija Pavlović, penzioner koji je ovde i rođen, a njegova snaha Mira dodaje:
– Da je sreće sada bismo rešavali problem sa strujom. Malo, malo pa padne napon, ili struje uopšte nema – objašnjava Mira, izvinjavajući se što ni kafu ne može da nam skuva.
– Nisu potrebne ni velike pare ni mnogo posla da se ovaj narod spase. Pre nešto više od dve godine boravio je ovde i Vuk Drašković, obećao da će da pomogne, ali ode sa vlasti. Nismo imali sreće – kaže nam predsednik MZ Berilje i odbornik u SO Prokuplje Dragan Dunić, dodajući da do prve česme gradskog vodovoda ima tačno 2.200 metara.
Krenusmo i kroz naselje. Put uzbrdo nasipan je i uvaljan, ali su ga kiše mestimično razrovale. Srećemo grupu meštana na traktoru sa prikolicom i buradima. Idu, rekoše, na Toplicu da doteraju vodu za malterisanje.
Ponedeljak je i gotovo pred svakom kućom vidimo žene koje u koritima peru rublje. Svraćamo u dvorište Milivoja Dunića, gde njegova snaha upravo trlja u koritu potopljen veš. Milivoje je harmonikaš, sazidao je veliku kuću, ali se u nju još nisu uselili. Predvideo je i kupatilo. Uzalud, kaže, jer se sa bunara na sokaku snabdeva vodom 40–50 domaćinstava. U ovom delu sela samo su četiri bunara, koji, kad su letnje žege – presuše.
Gore, pri vrhu brda, kuća je prizemljuša Jovana Mirkovića. On ima dva sina, dve snahe i petoro unučadi. Supruga Zaga, u koritu, nasred sobe, kupa unuka Jovana. Ostali unučići čekaju na red. Mirkovići jetko kažu da u ovo doba elektronike oni još uvek na leđima nose kofe i kante sa vodom za piće i kupanje.
Nadaju se, vele, donacijama. Jedna engleska nevladina organizacija izgradila je ovde devet kuća za najsiromašnije. A takvih je, kaže Dunić, najviše. Posle otpuštanja iz fabrika, živi se uglavnom od socijalne pomoći. Malo je onih koji imaju nešto zemlje. Pomaže i opština koliko može. Predsednik je obećao da se put prema Pasjači naspe, jer je pri prvoj kiši neprohodan.
Berilje naseljavaju Crnogorci, koji ne daju da se drukčije zovu do Srbi. Doselio ih je krajem 19. veka Peko Pavlović, učesnik Hercegovačkog ustanka i junak sa Grahova. Njegov potomak je Ratko sa nadimkom Ćićko, legendarni španski borac i pokretač ustanka na jugu Srbije. Spomenik mu je na mestu spaljene i još neobnovljene rodne kuće. Treći poznati Pavlović bio je Bora, sekretar Gradskog komiteta SK Beograda sedamdesetih godina prošlog veka. Berilje je i selo Lingura. Oni kažu da nisu Romi, kako ih neki zovu. Bavili su se koritarstvom, proizvodnjom vretena i kašika od drveta, a na rumunskom „ljungra” znači kašika. Sad se time niko ne bavi: trguju, nadničare i sviraju, uglavnom na harmonici.
D. Borisavljević
[objavljeno: 07.05.2008]
