Izvor: Politika, 29.Jan.2011, 23:14 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Album mog života „Od čočeka do Mocarta”
Muzičar i svetski putnik priča o boksu, borbi s klarinetom, šišanju do glave u miliciji, Vlastimiru Pavloviću Carevcu, Titu, prekidu rada zbog ulaska Rusa u Čehoslovačku, novoj ljubavi s Biljanom...
Božidar – Boki Milošević (79) svetski je priznati klarinetista. I to ne samo kao izvođač već i kao kompozitor. On to dokazuje na svakom koncertu još od 1950, kada je u 19. godini, na poziv čuvenog Vlastimira Pavlovića Carevca, došao iz Prokuplja u Beograd. A sad, >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << pre mesec dana, posebno ističe, izdao je album svog života „Od čočeka do Mocarta”, sa 46 kompozicija od kojih samo četiri nisu njegove. U ovom poduhvatu „pomogli” su mu, kao kompozitori, Mocart, Arti Šo, Nikolo Paganini i Beni Gudman.
Posle gimnazije u Prokuplju i Nišu završio je muzičku akademiju i magistrirao u Beogradu kod profesora Bruna Bruna. Uz rad s više orkestara, bio je solista Beogradske filharmonije i profesor u školi „Josip Slavenski”.
Sad je u braku s Biljanom, a iz prethodna dva ima četvoro dece: Gordanu (48) i Milana (41) iz prvog, i Tijanu (32) i Kseniju (28) iz drugog, a od njih – četvoricu unuka i jednu unuku.
Kad ste upoznali klarinet?
Bilo je to 1947. u mojoj 16. godini, kod popa Đoke u Prokuplju, na slavi. Tu je bio i Dragi Aranđelović, koji sad živi u Ulcinju. On s klarinetom, a ja s violinom. Malo je popio, pa je počeo da maltretira moju violinu. A ja, da bih mu se osvetio, uzeo sam njegov klarinet i počeo da duvam. I naterao sam klarinet da proizvede ton. Bila je to moja ljubav na prvi pogled! Dragi mi je poklonio klarinet, a dan kasnije zamišljao sam sebe, ispred ogledala, kao Vudija Hermana, Benija Gudmana...
I kako se razvijala ta ljubav?
Više sam bio uz klarinet nego uz sve školske knjige. Počeo sam da sviram i na igrankama. Ali, imao sam problem s milicijom. Pozvali su me u stanicu i – ošišali do glave. Obrazloženje je bilo da „kvarim komunističku omladinu svirajući američku muziku”! Ipak, nastavio sam, ali me više nisu dirali.
A šta je posle bilo presudno?
U Prokuplje su 1948, u Dom armije, stigli članovi orkestra Radio Beograda s Carevcem, Vuletom Jevtićem, Danicom Obrenić, Anđelijom Milić... Posle koncerta su došli na večeru u hotel „Evropa”, a tu sam svirao u školskom orkestru. I tada se dogodilo nešto što se zove sreća. U pauzi mi je prišao konobar i rekao da me zove Carevac. Pomislio sam da će me kritikovati zbog sviranja. Ali, dogodilo se nešto što nisam mogao ni da sanjam...
Šta Vam je rekao Carevac?
Kazao mi je: „Čujem da si učenik sedmog razreda gimnazije i da ćeš sledeće godine doći u Beograd na studije. Ponesi na taj put klarinet i odmah, 1. septembra, dođi u Radio Beograd. Bićeš novi član orkestra. Po ovome što sam ovde čuo i video položio si prijemni ispit”! Sem hvala, ništa drugo nisam imao snage da kažem Carevcu. A ni drugima ništa nisam govorio do polaska u Beograd. Čak, odmah, ni roditeljima. Jer, oni bi se time hvalili, a neki bi, sigurno, u celu priču sumnjali.
I kako je bilo?
Prvog septembra 1950. došao sam u Radio Beograd i potražio Carevca. Poslali su me u studio osam. Polako sam otvorio vrata koja su zaškripala. Svi muzičari su već sedeli. Carevac se okrenuo, pogledao me i, kao da smo se to jutro videli, kazao: „Pa, gde si? Samo tebe čekamo”.
Kako ste to doživeli?
Kao bokser koji je osvojio olimpijsku medalju. To je najbliži opis mog osećanja u tim trenucima. Prokuplje je nekad bilo rasadnik talentovanih boksera. Sve sam ih dobro znao. Posebno pamtim Ristića i Šaćirovića. I svoj posao poistovećujem s bokserskim. Ni ja, ni oni ne izlazimo na javnu scenu dok za to ne budemo potpuno spremni. U suprotnom bićemo nokautirani. A ja tu vrstu nokauta nikad nisam doživeo, pa ni u ovim godinama.
Koliko je teška borba s klarinetom?
Pokušajte svaki dan samo pola sata da duvate u supu, pa ćete videti koliko je to teško. I sad treniram po dva sata dnevno, a ranije su ti treninzi trajali i po pet, šest sati, pa i više. Naravno, u pitanju je tehnika disanja. Vazduh mora da se potiskuje iz stomaka, a ne iz pluća.
Od kada ste i kompozitor?
Počeo sam to da radim 1968. kad sam bio na turneji po Sovjetskom Savezu. U Vilnjusu nas je zahvatila takva oluja i kiša da dva dana nismo mogli da izađemo iz hotela. I tada sam komponovao „Vlašku oluju”. A gotovo sve što sam komponovao napravio sam na bazi našeg folklora. Moja svita „Hameun” svira se na akademiji „Džulijard” u Njujorku i širom Evrope kao obavezno delo.
Kud Vas je sve odveo klarinet?
Obišao sam ceo svet nekoliko puta. Na svim tim turnejama sretao sam ljude svih boja i svih verskih i političkih opredeljenja. Ali, spajala nas je muzika. Oko mene su uvek ljudi koji vole i muziku i mene. Jer, ne može biti prave prijateljske ljubavi bez uzajamnog poštovanja. Na tim putovanjima naučio sam dobro i dva jezika: engleski od Engleza, a ruski od Ruskinja.
Kome ste sve svirali?
Titu i svim njegovim gostima, državnicima iz celog sveta. Jednom se dogodilo, kad je Titov gost na Bledu bio Sukarno, predsednik Indonezije, da je nas desetak muzičara po Beogradu skupljala vojna policija, jer svirka nije ranije dogovorena. Ipak, tada smo za dva sata svi bili na aerodromu, gde nas je čekao poseban avion. I ta zabava na Bledu trajala je tri dana!
Da li je muzika jača od politike?
Ponekad jeste. Evo primera: na Dubrovačkim letnjim igrama 21. avgusta 1968. bio sam solista Beogradske filharmonije. Imali smo tog dana dva zadatka: probu pre podne i koncert uveče. Naš dirigent je bio Rus Genadij Roždestvenski. A toga jutra, Rusi su na tenkovima ušli u Čehoslovačku! U pripremi za probu Genadij je stao za pult, podigao ruke, i kad se očekivao znak za naš start on je rekao: „U ime ruskog naroda – oprostite”! Videli smo suze u njegovim očima. Zaplakali smo i mi... I proba nije održana. Ali, uveče na koncertu, pri izvođenju Šeste simfonije Čajkovskog, svirali smo kao tigrovi... Mislim da se to čulo do Praga, a i Moskve.
Kako ste uveli decu u muziku?
Ispunio sam samo zadatak roditelja. Poveo sam decu putem koji su sama izabrala. Nisam ih ni na šta prisiljavao. Ali, kad su ušli u taj posao morali su pošteno da ga rade. Tijana je, na primer, u četvrtoj godini zalepila nosić za izlog u kome je bila mala violina. Po svaku cenu je tražila da joj to majka i ja kupimo. I mi smo to učinili. Ali, posle toga je mogla s drugaricama da preskače lastiš samo kad odradi dva sata vežbe na violini. I ona je već u 16. godini bila na „Džulijardu” kao najbolji student! Tijana i Ksenija su sad solisti Beogradske filharmonije, a Milan je klarinetista i dirigent na Akademiji u Vankuveru. Gordana nije u muzici. Ona živi u Njujorku gde je prevodilac za četiri jezika.
Kako ste ušli u treći brak?
Kad je pre osam godina umrla moja druga supruga Biljana, majka Tijane i Ksenije, ostao sam sam. Ipak, nisam želeo da se okačim o vrat ćerkama. Tada sam se setio jedne druge Biljane (58), udovice iz Bosanske Gradiške. Dobio sam blagoslov dece za treći brak. I evo, već pet godina sam ponovo srećan čovek. A sigurno znate koliko je teško naći odgovarajućeg partnera. Posebno u ovim okolnostima kad malo ima onih koji život slikaju najlepšim bojama.
Slavko Trošelj
objavljeno: 30.01.2011
Pogledaj vesti o: Nova godina
