Izvor: Press, 18.Dec.2010, 23:02 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Poplave odnele sve osim beznađa
Nabujale reke i klizišta u maju opustošili celo mesto, a do danas je od trinaest porušenih mostova popravljen - samo jedan. I to zahvaljujući darodavcu
Priča o Trgovištu je slovo o bedi, muci i nepravdi - božjoj i ljudskoj, jednako. Malo šta loše je minulih decenija zaobišlo ovu najjužniju i najsiromašniju srpsku opštinu, a dobro gotovo da ne pamte čak ni najstariji.Trgovište se pomene tek u najcrnjoj statistici o nemaštini ili kad priroda >> Pročitaj celu vest na sajtu Press << dokusuri ono što državni nemar još nije - kao u proletošnjim klizištima i katastrofalnim poplavama koje su odnele dva ljudska života u demografski desetkovanoj varoši na granici s Makedonijom.
Uputili pomoć Kraljevu
Podsećanja radi, sredinom aprila klizište je mahalu Suljinci doslovno spustilo za neki metar bliže reci, ostavivši devet porodica i trideset duša u njima bez krova nad glavom. Nepunih mesec dana kasnije, nabujala Pčinja, Tripušnica i Kozidolska reka odnele su sve pred sobom, opustošivši opštinu.
- Poplave su nas bukvalno desetkovale i od ovako siromašne opštine napravile još veću bedu - tvrdi Dragan Krstić, zamenik predsednika opštine, pobrajajući šta je za bujicama ostalo, tačnije - šta nije.
- Voda je odnela 13 mostova, uništila kanalizacionu i vodovodnu mrežu, kolektor u dužini od tri kilometra, vodovodne pumpe na crpnim stanicama, poplavila kuće, pogon „Simpa", farmu pilića, unakazila više od 120 hektara oranica, „progutala" deo ulice JNA... Ali, pre svega, i najgore od svega, odnela je dva ljudska života - veli Krstić, pokazujući pri tom šta je od obećanog obnovljeno ili učinjeno za pola godine - popravljen je jedan jedini most i to zahvaljujući sredstvima darodavca, sređen je deo pomenute ulice, napravljen bedem, kanalizaciona i vodovodna mreža dovedena u funkcionalno stanje i... To bi uglavnom bilo to.
Da zlo bude veće, pretprošlonedeljne poplave, daleko manje od proletošnjih doduše, umnogome su urušile i to što se delom obnovilo. No, za razliku od Kraljeva, gde su i javnost i država solidarno stali uz nastradali grad, južna zabit je bila tek čudo koje je trajalo tri dana i ostala zaboravljena u guduri i vododerini, na 36 kilometara od magistralnog puta do - nedraga.
- Dok je trajala medijska pažnja, trajala je i pomoć! Kako su nas izgustirali kao vest, tako je Trgovište nastavilo da bude trinaesto prase interesovanja države i društva. Da budem jasan i precizan, od potrebnih 200 miliona dinara da bi se stvari samo dovele u pređašnje stanje, uplaćeno nam je oko 40 miliona, od toga je 15 izdvojila Vlada, a ostatak privrednici, preduzeća, ljudi dobre volje... - podvlačimo crtu pod „treba" i „dobijeno", apostrofirajući i skoro paradoksalan podatak da je Trgovište solidarno uplatilo novčanu pomoć na ime Kraljeva.
- Nije to ništa, ali više od toga nismo mogli, 20.000 dinara, tek da znaju da mislimo na njih i da znamo kroz šta su prošli - napominje drugi čovek opštine.
Kuda i kako otići
Obilazak Trgovišta je tek nekoliko koraka između opustelog hotela čiji su gosti još samo aveti nekih srećnijih vremena, zaboravljenog Doma kulture u kojem i pored silnog truda opštinskih čelnika kultura tek nevoljno tezgari, nekoliko prodavnica, kafića, kafane i trafike uz most iza kojeg se već uzdižu makedonska brda.
- Kako se živi?! Nikako! Možda se živi kod vas, ali ovde se životari i preživljava samo sa jednom mišlju - kuda i kako otići - poručuje besperspektivni Vladan (27), brojeći dane kada će se pridružiti bratu u pečalbi.
- Stariji brat radi na građevini u Beogradu i čekam da mi nađe neki posao kod njega u firmi, pa da odem i ja. Nisam to radio, ali naučiću. Ovde mladima nema ostanka, a i nema nas mladih više od nekoliko stotina. Ostane li ovako, a ne vidim da će se nešto bitno promeniti, Trgovište će za 10-15 godina biti samo toponim na auto-kartama i avetinjski pust grad. Stari će poumirati, mi ćemo otići kud koji i toliko od Trgovišta. Naši se trude da urade nešto, ali džaba kad se država trudi da ne uradi ništa - otrže mu se ljutito, dok nas usmerava ka mahali Suljinci, koja je svakim danom sve bliža centru varoši.
Zvanično je raseljena, domaćinima devet kuća rečeno je da iz bezbednosnih razloga više ne smeju da borave u njima, ali ne i kuda bi trebalo da odu?! Rasim Ljajić im je poručio da se strpe, kriza je (?!), a premijer da pokušaju da se „ukalkulišu" u 15 miliona dobijenih za saniranje šteta od poplave.
- Država baš ništa ne pomaže, osim što su stručnjaci konstatovali da kuće nisu bezbedne za život, ali smo ostali u njima jer nemamo gde. Decu smo sklonili gde je ko mogao, a nama šta bog da - vajka se Mića Stamenković, gurajući šaku u pukotinu posred zida kuće, nastale aprilske noći kad ih je razbuđeno klizište prenulo iz sna.
Možda je ipak najbolji opis agonije dao deda Borča, najstariji stanovnik mahale, uvijajući dobar duvan u loš novinski papir:
- More, više ni kuče ne vrzujem! Kuću ne mogu da ustavim, a ne kera da teram da miruje.
