Izvor: S media, 30.Okt.2010, 23:44 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Jelena Karleuša na Koridoru 10
Poznati hrvatski novinar Denis Kuljiš otkriva zašto je katolička crkva multinacionalna korporacija, a pravoslavna samostalno preduzeće, kako se problemi Srbije sa tranzicijom mogu videti u seriji „1001 noć" i kako je sa Aleksandrom Tijanićem u toku jedne vožnje „obnovio" Jugoslaviju
Denis Kuljiš spada u najznačajnija novinarska imena na prostoru cele bivše Jugoslavije. U svojoj karijeri je bio urednik „Poleta", „Starta", „Plejboja", „Penthausa"... >> Pročitaj celu vest na sajtu S media << Pokrenuo je najznačajnije hrvatske magazine „Globus", „Nacional", „Glorija"...
Tokom poslednjeg sajma knjiga u Beogradu promovisao je svoj roman „Hrvatski bog Merkur" i tom prilikom dao ekskluzivni intervju za P r e s s magazin u kome je analizirao prilike u Srbiji i Hrvatskoj, predstojeću posetu srpskog predsednika Borisa Tadića Vukovaru i kako je urbanizacija hrvatske političke scene vratila Srbe na velika vrata tamošnjeg parlamentarnog života.
Nives Celzijus dobija prestižnu hrvatsku književnu nagradu, Jelena Karleuša izaziva neviđenu pažnju u celom regionu svojom kolumnom. Da li su to instant fenomeni ili je to znak da smo se zasitili dosadašnjih analitičara i političara i da će našu društveno-političku situaciju secirati starlete, silikonske dive, žene fudbalera?
- To jesu instant fenomeni, ali oni i jasno pokazuju šta ljudi zapravo priželjkuju. U slučaju Nives Celzijus, njena knjiga prikazuje pravi život. To je izveštaj iz prve ruke šta se nekom dogodilo iz zanimljive sfere: seks, fudbal, prostitucija, teška ljudska sudbina, neshvaćene žene... Dakle, sve ono što bi bestseler autor Harold Robins imao u literarnoj formi. Kod Nives je to u prilično sirovoj formi, ali to je apsolutno uverljivo i kao takvo ima težinu. To je bio stvarni izveštaj iz stvarnog sveta. I u slučaju Jelene Karleuše stvari su slične. S obzirom na neautentičnost politike, njen angažman su ljudi shvatili kao nešto potpuno autentično. Njoj sigurno nije potrebno da se bavi politikom radi egzistencije i uveren sam da Jelena Karleuša ne namerava da se takmiči na tenderu za izgradnju Koridora 10. Ona je govorila o gej paradi i zauzela za neupućene neočekivano stajalište jer se od žene koja je pevaljka očekuje da ona podržava mačistički model u kojem imamo snažni muški princip koji predstavlja gangster u džipu i snažni ženski princip, a to je pevaljka sa silikonima koja ga prati. A stvarnost je zapravo sasvim drugačija. Imamo mačo muškarca koji je produkt politike i on je nekakav zaštitnik. Ali, u toj tranziciji se desila jedna zanimljiva stvar, a to je da je žena bitna. Ceca je ozbiljna i trajna, a Arkan je bio jedna efemerna pojava. On se pojavio samo u jednom političkom trenutku i plesao je jedno leto. Bio je to trenutak u kojem je on predstavljao nešto za šta nije bio realni kreator. Kod Karleuše su ljudi prepoznali autentičnost i da to nije politička kalkulacija i da zastupa nešto u šta veruje, a to vam je u politici strahovito veliki kapital. Pitanje gej parade se u Srbiji pretvorilo u referendum između globalizacije, mondijalizma sa jedne strane i srpske autentičnosti s druge strane. Okej, postoji tolerancija prema gej populaciji, ali mi ćemo vam pokazati da to kod nas ne vredi i da smo mi drugačiji. Polarizovala se i politička scena i kad je Karleuša istupila sa takvim stavom ona se našla na području politike. Dakle, u političkom polju se našao neko ko nije politički profesionalac.
Sve se izređalo u poslednjih nekoliko dana. Gej parada, noć huligana u Đenovi, strah od nasilja, i ogroman broj ljudi na Sajmu knjiga... Kao odličan poznavalac prilika u regionu i neko ko je često u Beogradu, kako vidite Srbiju danas?
Beograd je oduvek bio zapaljiv grad. Ekonomska situacija je izrazito teška, sa ogromnim brojem nezaposlenih, a čim imaš armiju nezaposlenih, onda je tu veliki broj potencijalnih aktera raznih nemira. Srbija se nalazi u stanju produžene tranzicije. U svim postsocijalističkim zemljama tranzicija je u jednom svom obliku, onom duhovnom, već završena. Jedino nije u Srbiji. Naravno, nije ni u Rusiji, ali Rusija je velesila i tamo postoji tradicija i snaga represivnog aparata. U svim drugim zemljama problem tranzicije je rešen na političkom i duhovnom planu. Zna se tačno da se svi društveni faktori zalažu za ulazak u Evropsku uniju, za kapital, za globalizaciju... Nigde to nije političko pitanje, osim u Srbiji u kojoj još nije razjašnjeno ide li se napred, nazad, levo, desno... U Srbiji su se i vlast i politička elita opredelili za tranziciju i EU. Nemate nijednu bitnu političku stranku koja je protiv toga, osim radikala i DŠ-a koji su toliko udaljeni od vlasti pa mogu pričati bilo šta. Dakle srpska elita prihvata tranziciju, EU, ali deo društva, neki pisci, duhovne vođe, i na kraju crkva, nisu to prihvatili. U Hrvatskoj je to odavno rešeno. I kod nas je taj klerikalni faktor konzervativan, ali se ubrzo videlo da nema tu puno prostora za nazad jer katolička crkva je multinacionalna korporacija pa ne može biti protiv globalizma i korporativizma kad je ona prva i najveća korporacija. A sve pravoslavne crkve su samostalna preduzeća, DO, pa tako i srpska.
Šta će se i da li će se nešto dramatično promeniti posle posete predsednika Srbije Borisa Tadića Vukovaru?
Srpska javnost ne bi trebalo da bude fiksirana samo na njegovu posetu Vukovaru. Program Tadićeve posete uključuje Vukovar, ali i istorijska stratišta srpskog naroda u Hrvatskoj. Kroz tu posetu trebalo bi se na neki način zatvoriti ratne stranice, Vukovar i ono što predstavlja srpsku traumu. Srbi uvek obraćaju pažnju na „Oluju", ali nije to jedina akcija u kojoj je izvršen zločin. Bilo bi jako dobro kada bi Tadić posetio Sisak i Baniju koji se malo pominju, a to su područja u kojima je sprovedeno najopsežnije etničko čišćenje Srba. Te oblasti je napustilo između 60.000 i 80.000 Srba i potpuno je promenjen etnički karakter toga kraja. To je stvar koja je počela pre oružanog dela rata. Zločini u Sisku nisu procesuirani i ljudi koji su bili šefovi tadašnjih eskadrona smrti bili su pošteđeni od zakona. Takođe, ne bi trebalo shvatiti Tadićevu posetu kao jednostrano srpsko izvinjenje Hrvatima. Zanimljivo je da u tim izvinjenjima prednjačimo mi koji nismo počinili nikakve zločine, nego smo se naprotiv, sukobljavali sa zločincima. Tadić je bio opozicija, kao što sam ja bio opozicija Tuđmanu. I mi nemamo problema sa izvinjenjima, ali ne može se ni samo „Evo izvinjavam se za ovo, jer si ti meni za ono...". Nije to berza.
Rekli ste, da je za razliku od Srbije, tranzicija u jednom segmentu završena u Hrvatskoj?
Da, u duhovnom smislu. Postoji jedno istraživanje koje sam komentarisao sa turskim ambasadorom. Upoređivali smo istraživanje javnog mišljenja u Turskoj i Hrvatskoj. U Turskoj većina stanovništva veruje da bi za Tursku bilo dobro da uđe u Evropsku uniju, ali većina ne veruje da će se to desiti. U Hrvatskoj većina veruje da ćemo ući, ali ogroman broj ljudi ne veruje da je to dobro.
A Srbi?
Po mom mišljenju reklo bi se da Srbi ne veruju ni da će ući ni da je to dobro. To je kombinacija Hrvatske i Turske.
Koje su danas dodirne tačke Srbije i Hrvatske osim koncerta Tonija Cetinskog u „Beogradskoj areni" ili obožavanje turbofolk zvezda u Hrvatskoj?
Moje najuže područje je bavljenje komparativnom istorijom balkanske politike. To je moćno analitičko oružje. Svi su fenomeni na ovim prostorima slični. To je ista populacija i sve je jako povezano. Ipak, kad danas pogledate društveni razvoj i skalu približavanja Evropskoj uniji ona se na ovom prostoru dosta razvukla. Kada se Jugoslavija raspala svi smo bili manje-više isti, mada su postojale neke komparativne razlike. Kad danas upoređujete Sloveniju i Makedoniju to su enormne razlike. Slovenija je već prešla prosek Evropske unije. To upoređujem sa orbitalnom mehanikom. Imaš prvu, drugu i treću svemirsku brzinu. Dakle imaš da se lansiraš u orbitu i to je održivo društvo. Druga kosmička brzina je da se lansiraš u svemir i u tome su uspeli samo Slovenci. Hrvati još orbitiraju, a Srbi su prvi stepen od orbite. Tačnije, grme motori, ali ipak još nije došlo do toga.
Kapitalizam na ruski način
Pa i u nekim proruskim krugovima u Srbiji Rusija se ne doživljava kao današnja oligarska „Gasprom Rusija", nego se stvara neka idilična predstava koja postoji još samo u lektiri?
Današnja Rusija je najkapitalističkija zemlja Evrope. U Rusiji postoji kapitalizam kakav ne postoji u svetu. Postoji samo profit. To mi je pričao Veljko Bulajić kad je bio na filmskom festivalu u Moskvi. Kaže, prvog dana festivala još sve liči na umetnost, ali drugog dana počinje priča samo o lovi.
Kome je potrebniji Milorad Pupovac i njegova SDŠ? Jadranki Kosor, ili Zoranu Milanoviću?
Sigurno da Milanoviću ne treba toliko jer on ima više Srba u parlamentu od Pupovca, koji ih ima troje. Milanka Opačić zamenica Milanovića je Srpkinja. Željko Jovanović, visokopozicionirani član SDP-a iz Rijeke i verovatno član buduće vlade je takođe Srbin. Pa Biljana Borzan u Osijeku. U grupi novih mladih SDP snaga koju je lansirao Milanović nalazi se veliki broj Srba i to iz jednostavnog razloga jer je šef SDP-a po prvi put u politiku Hrvatske uveo ljude iz urbanog konteksta. Ranije je hrvatska politika bila uglavnom određena provincijom, a tamo nema baš mnogo Srba. Ovakav razvoj događaja nije baš dobrodošao za srpsku stranku Milorada Pupovca koja je bila potrebna HDZ-u da ga legitimiše u toj koaliciji. Zbog toga je Pupovac bio potreban HDZ-u, kao što su Mađari u Srbiji potrebniji Tomislavu Nikoliću nego DS-u.
Posle Tuđmanove ere debalkanizacije i potpunog odmicanja od Balkana sada se u Hrvatskoj srećemo sa histerijom i ogromnom popularnošću turske serije „1001 noć" ili „Šeherezada". Ljudi u celom eks-Ju regionu lude za ovom serijom i čak počinju da uče turski jezik. Ovo je sad već fenomen i o čemu se zapravo radi? O povratku Turske u ove krajeve ili?...
Kad sam razgovarao sa turskim ambasadorom rekao sam mu da će preko te serije napraviti najveći posao promocije Turske u Hrvatskoj. Ljudi misle da to ima veze sa geografijom. Eto, živeli smo u toj balkanskoj istočnoj ekumeni, i evo sad je to povratak na ta ishodišta u geografskom smislu. Ali to nije to. Ta serija je jedna vremenska mašina. To je čisti vremeplov koji ti pokazuje kako je izgledalo društvo pre modernizacije.
Iako su likovi iz serije pomalo i japiji?
Da, ali to su japiji iz 50-ih godina. To je sve tradicionalno pre nego što je počela kontrakulturna revolucija 60-ih godina: hipici, feminizam, moderna muzika... Moji roditelji to gledaju i uživaju u seriji jer je sve to kao i u vreme kad su oni bili mladi. To je vremeplov.
Ali to gledaju i mladi?
Pa i njima se sviđa taj tradicionalaizam u kome je sve uspostavljeno kao što je nekada bilo. Imate pravu ljubav, poštene i nepoštene likove, niko se na bavi marketingom... To je društveni fenomen. Ali, koji je najgledaniji film u Srbiji svih vremena? Potpuno ista matrica kao i kod „Šeherezade". To je „Zona Zamfirova" i tu je sve isto. U oba slučaja, i u „1001 noći" i u „Zoni Zamfirovoj", iako su smeštene u različite istorijske periode, imamo isto, a to je strah od modernog doba. Jer tranzicija je ljude masovno osiromašila i učinila ih nesigurnima. Boje se sadašnjosti, a naročito budućnosti. Ne veruju zdravstvenom sistemu, ne veruju političarima. Ne veruju akademiji nauka, možda veruju u sveti arhijerijski sinod, ali ne svi. Nema ni druga Tita pa da u njega veruješ. Jednostavno, nemaš u šta da veruješ. To je velika kriza i zato se masovno javlja u društvu retrogradni pogled i mistifikacija prošlosti. Razgovarao sam u Beogradu sa jednim poznatim političarem iz DS-a i on mi kaže: „U Srbiji se svi žele vratiti u prošlost, a jedini sukob koji postoji je taj u koju se prošlost vratiti. Da li se vratiti u kraljevinu Srbiju, srednji vek, Srbiju pre Kosovskog boja, ili kod Draže Mihailovića..." To je pluralizam i svađa. Ali svi se slažu da se u sadašnjosti nema šta tražiti, a u budućnosti još manje.
A jugonostalgija, je l' preživela?
Kako da ne, ona je uvek prisutna. Kada smo jednom putovali kolima Aleksandar Tijanić i ja, Aca je pustio Gabi Novak i onda smo rekli da je Jugoslaviju moguće obnoviti samo ako se svi narodi odreknu onih stvari koje im ne idu. Srbi politike, Hrvati filma, Slovenci humora...
Ispalo je da je mladim Srpkinjama i Hrvaticama mnogo bliža požrtvovana turska majka od seksualno oslobođene njujorčanke Keri Bredšo iz „Seksa i grada"? Eto, preko serija možemo saznati kako se krećemo u tranziciji.
Sve zemlje bivše Jugoslavije su poludele za ovom serijom. U Hrvatskoj je rejting ove serije bio 40 odsto, što je najviši mogući dosad, a u Makedoniji je čak 70 odsto. Pa to je ono... staje saobraćaj zbog serije. „Šeherezada" pokazuje da se prošlost može živeti u sadašnjosti. Tradicionalne vrednosti i jedno nemoderno društvo spakovano u današnji oblik. To je primer kako se mogu idealizovati stvari. To je ono isto idealizovano Vranje iz „Zone Zamfirove" sa Katarinom Radivojević. Pa i ja bih se vratio u takvo Vranje. I baba bi sinko... U virtuelno Vranje iz video-igre sa Katarinom Radivojević. Ali, u Turskoj su stvari drugačije. Baš sam nedavno imao intervju sa ministrom spoljnih poslova Turske, Davutogluom, i video sam današnji Istanbul. To je pobeda modernizacije i trijumf ataturkovske ideje. Imaju prošlogodišnji rast industrijske proizvodnje od 15 odsto, dok je cela Evropa u stagnaciji. Zbog toga bi se osoba koja je u Tursku otišla vođena idejom turske sapunice i u potrazi za prošlošću, silno iznenadila. Mi se davimo u prošlosti, što je i normalno za bivše provincije. U Indiji i u drugim britanskim kolonijama još možete naći preživele stvari iz viktorijanskog doba kojih odavno nema u Londonu. Provincija bolje čuva institucije od metropole, pa tako je i u našem slučaju sa stvarima iz turske sapunice.
Bili ste glavni urednik dva najmoćnija muška časopisa, „Plejboj" i „Penthaus", ostao je samo „Hastler". Uknjižiti ova dva časopisa nije lako ni u Americi, a vama je uspelo da ostvarite san svih muških urednika?
Kad sam jednom prilikom dolazio na konvenciju „Plejboja" u Ameriku, pitao me je carinik kojim povodom dolazim i šta sam po zanimanju. Kada sam mu rekao da sam urednik „Plejboja" i da dolazim na konvenciju, samo je pustio ono „vau, to je odličan posao", a ja mu kažem: „To vam je kao i u rudniku, samo malo glamuroznije."
Branko Rosić
Pogledaj vesti o: Playboy
