Izvor: Politika, 08.Avg.2009, 23:15 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Tako je govorio Nebeski
Počesto me posećuje taj Bojan Mazarević Nebeski – otkad sam ga udenuo u svoj roman pre nekoliko godina. Slikar klasičnog obrazovanja, modernih stremljenja, znalac životnih procesa i ispičutura dežurna u kafanama oko „Kalenića”, Nebeski nikad ne navrati a da ne donese pun ceger piva. Mudrac! Moj lični Zaratustra! I danas se pojavio niotkuda, sav vazdušast, kako to inače čine likovi iz knjiga piscima, svojim duhovnim >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << roditeljima. Vadi pregršt „znojavih” limenki. Žena već zna, ništa ne pita. Ne zamara se. Odavno joj je jasno da se Bojan i ja lečimo. Po izričitom savetu urologa, unosimo „što više tečnosti”.
– Čovek ima „Rolingstonse” u bubregu, dva-tri kotrljajuća kamena od po četiri milimetra u prečniku! Mora da ih obilato „podmazuje” da ne bi slikao u bolovima. Čim ne pije „kabasto”, platna mu poprime boju krvi, a naturalizam nije u trendu! Je l’ ti shvataš koliko je uzdržavanje od alkohola pogubno po njegovo stvaralaštvo! – pojašnjavam joj neveselo zdravstveno stanje svog izmišljenog kompanjona.
Nebeski odmah brani svog „oca”, to jest mene. „Ni tvom mužu nije lako s tolikim peskom u mokraćnim kanalima! Kad bi prestao da cirka pivdžu, imao bi materijala i za gradnju kuće”, unosi se mojoj supruzi u lice, ali džabe, ona ga ne vidi i ne čuje. Tu privilegiju imam samo ja kao autor, pa joj selektivno prenosim, naročito ako glavni junak nešto pametno izusti. Ovo s cirkanjem i kućom sam, naravno, prećutao. Neću ženicu da uznemiravam glupostima. Držim nivo.
– Da ne ločeš toliko, sad bismo sigurno imali i sopstveni krov nad glavom... – čita mi ona misli i započinje tiradu, ispod svakog nivoa. – A drugi deo plate uopšte nisi ni prijavio... – sroza se načisto.
Dok ona poslovično „drobi”, Nebeski i ja mudrujemo o dobru i zlu, istini i laži, zagađenju majke prirode... Priči nikad kraja. Ređaju se zgode, „padaju” konzerve jedna za drugom – pomno vadim beleške. Radni naslov novog rukopisa je „Tako je govorio Nebeski”. Imam osećaj da ću sočiniti remek-delo. Već vidim, Nobel mi se osmehuje. Ma umire od smeha!
– Alo, čoveče, ustani više od kompjutera i baci tu gomilu limenki i kesu s đubretom! – ruši mi krhki unutarnji svet ženica. – Stići će deca sa bazena, sramota je da zateknu nedoličan prizor, tatu među pivskim konzervama...
„Oćeš da ti udesim portret: ti aristokratski bled, sa oreolom od hmeljne pene”, kikoće se iz potaje slikar.
Ustajem, neću da se sramotim pred naslednicima. Izlazim na ulicu. Taman da zafrljačim kese u kontejner, a Nebeski me opet prepade: „Ne bacaj limenke tu! Nosi ptici – robotu ispred vračarske opštine. Aman, promeni se, recikliraj navike! Ostavi potomstvu čistiji Beograd i Srbiju. Malo li je pet kila otpadaka koje tvoja familija svakodnevno ubaci ovde! Plava planeta zbog takvih postaje siva...”
Gledam ga. Koji lik. Uskače u moj život kad mu se prohte, ne pitajući me. Baš se izbezobrazio! A pio sa mnom i najednom zbriso. Izvuko se, ostavio me na milost i nemilost razjarenoj supruzi. Ni dva reda nisam sročio zbog njenog zvocanja...
– Ehej, solo drinkeru! – dobacuje mi ekipa iz baštice kafea na uglu. – Dođi da se utreniramo za Festival piva od 12. do 16. na Ušću. Treba nam jak igrač u odbrani...
– Komšo, znaš da ne pijem u društvu... – odmahujem kapitenu „tima”.
– Brate, zar da izbegneš Rundeka, Vlatka, Acu Seltika... Puko si, a? – gađa me u slabu tačku vesela družina. Pogodiše!
„Okupiće se milion građana bez ideoloških i političkih predznaka, sjedinjenih u ljubavi prema penušavom napitku i rokenrolu. Takav srpski konsenzus nipošto ne smeš da propustiš”, javi mi se ponovo Nebeski i – nestade.
– Dobro, ako je tako, komšija... Samo da skoknem do Vračara, da odložim ove limenke za reciklažu, i dolazim na trening. Ima da se „uradimo” ko nikad! – pustih korak. Ubrzah. Poleteh. Gde da me ljudi čekaju! U pitanju je nacionalno ujedinjenje!
Darko Kalezić
[objavljeno: 09/08/2009]
.jpg)
