Izvor: Politika, 04.Maj.2013, 13:02 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Sužnji bez stalnog ugovora
Sitna kiša i prohladno vreme omeli su žitelje nemačkog grada Hajdelberga da u većem broju dođu na tradicionalno tancovanje kod lokalne crkve, veče uoči prvomajskog praznika. Ipak, tradicija je tradicija. Obližnja garaža pretvorena je u improvizovanu kafanu sa čuvenim „vurstom” koji se peče na roštilju, lokalnim rizlingom koji se toči, ali i uz nezaobilazno pivo. Pod malom plavom šatrom smestio se bend sa impresivnim ozvučenjem, >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << spreman da zagreje trudbenike koji su se tek vratili sa posla.
Za razliku od balkanskim kolega koji su na sam Dan rada na izletima prineli svinjsko-juneće žrtve „bogu roštilja”, 1. maj u ovom univerzitetskom centru u nemačkoj pokrajini Baden-Virtemberg obeležio je – štrajk. I to štrajk radnika gradskog prevoza. Iako žive u jednom od najbogatijih regiona u Evropi sa tradicionalno niskom stopom nezaposlenosti, hajdelberški vozači autobusa obustavili su rad na dva dana jer nikako da od nadležnih dobiju obećanje da će im se u narednom periodu plate postepeno povećavati.
I dok su štrajkovi u Grčkoj, Španiji ili Portugaliji postali već uobičajena pojava, u Nemačkoj ova vrsta obustava rada samo pokazuje da ekonomska politika nemačke vlade ima svoje granice. Strategija Berlina da u svojoj zemlji ograniči rast plata i da svoju proizvodnju poveća većim izvozom a ne potrošnjom nemačkih građana dovela je do toga da je čak evropski komesar za socijalna pitanja Laslo Andor zamolio Nemačku da poveća plate u svojoj zemlji. Ovaj mađarski ekonomista založio se za uvođenje minimalne zarade u Nemačkoj, objašnjavajući da bi to pomoglo da se sveukupno povećaju plate i pospeši potrošnja u najvećoj ekonomiji EU a samim tim i izvoz ekonomski posrnulih zemalja evrozone.
Iako nemačka vlada tvrdi da je već dosta uradila na povećanju potrošnje i plata, realnost u Nemačkoj govori da sužnje „ne mori glad”, ali da zarađuju manje nego njihove kolege u Belgiji, Luksemburgu ili Francuskoj. Osim toga, ono što mori radnike u Nemačkoj danas je znatno drugačije od prvomajskih protesta stotina hiljada američkih radnika koji su se davne 1886. borili za opšte prihvatanje osmočasovnog radnog dana. Ne muči ljude širom Evrope više to što su proleterijat već što su u savremenom kapitalističkom dobu postali – prekarijat.
Ovim pojmom je britanski profesor Gaj Standing pre dve godine u svojoj knjizi „Prekarijat: nova opasna klasa” opisao stvaranje nove, ubedljivo većinske, klase kojoj pripadaju kako sakupljači boca i građevinski radnici na minimalcu, tako i mladi obrazovani ljudi koju se prezaduženi kreditima a rade po kratkotrajnim ugovorima. Za razliku od prethodne generacije koja je uspevala da dobije stalno zaposlenje sa osmočasovnim radnim vremenom, slobodnim vikendima, godišnjim odmorima, zdravstvenim i penzionim osiguranjem, današnjim radnicima u vremenu postinudstrijskog globalizovanog kapitalizma sigurno je samo jedno – nesigurnost.
Upravo ta nesigurnost sjedinila je u jednu klasu neobrazovane radnike na određeno vreme, sezonske radnike, radnike na crno, zaposlene na povremenim poslovima preko agencija koje im uplaćuju minimalno penziono osiguranje i ne daju nikakve povlastice, ali i eksperte koji rade po dobijenim projektima, naučnike koji moraju da svake tri godine menjaju institute jer im ne daju stalne ugovore, samostalne umetnike koji zavise od honorarnog rada i kratkoročnih ugovora...
Prekarnost je, kako kaže profesor Standing koji je član britanske Akademije društvenih nauka, pojam koji opisuje činjenicu da je danas veliki deo stanovništva predmet fleksibilne eksploatacije, koja podrazumeva nesigurno radno mesto, nesigurne i niske plate ili neredovne prihode. Osim toga, veliki deo stanovništva je postao deo takozvanog egzistencijalnog prekarijata jer se suočava sa visokim rizikom da ga društvo izgura na marginu zbog niskih primanja, visokih troškova života, kredita koje ne može da isplati...
Ovi sužnji bez stalnog ugovora sve su brojniji i zasad delimično izdržavaju pritisak stalne nesigurnosti koji je nametnuo neoliberalizam. Izdržavaju zato što su većinski u tridesetim godinama i zasad podnose pritisak toga da moraju da budu ultrafleksibilni, konkurentni i toliko mobilni da za sobom vuku decu i bračne partnere gde god se ukaže prilika za nekim zaposlenjem. Međutim, šta će biti kada godine učine svoje i kada im fleksibilnost ne bude jača strana već u potpunosti prevlada osećaj nesigurnosti i besa.
Standing ukazuje da je prekarijat potencijalna opasnost upravo zbog toga što osećaj nepravde i frustracije čine ovu grupu lakom metom za zapaljive retorike ekstremnih političara, koji ih po pravilu huškaju na imigrante i ostale ugrožene grupe. Istinitost toga se već pokazala proteklih godina kada su usred finansijske krize ojačali antiimigrantski i ostali radikalni pokreti širom Evrope. Vlade levog i desnog centra, koje su odavno počele da se isto ponašaju prema pravima radnika, moraće uskoro nešto da urade na smanjivanju ekstremnog jaza između bogatih i siromašnih ukoliko žele da smire nezadovoljstvo narastajućeg prekarijata. To će im omogućiti i političku sigurnost. Političkim elitama, zarobljenim u idejama neoliberalizma, dovoljno je samo da se prisete stare lekcije država blagostanja – socijalna sigurnost stvara političku sigurnost.
Nenad Radičević
objavljeno: 04.05.2013
