Izvor: Blic, Beta, 21.Maj.2009, 06:37 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Štazi pokušao da vrbuje Angelu Merkel
Istočnonemačka tajna policija Štazi svojevremeno je Angeli Merkel, sadašnjoj nemačkoj kancelarki, nudila da za njih radi kao špijuon, ali je ona odbila, izgovarajući se da je po prirodi previše pričljiva. Merkelova je ovaj detalj iz svoje mladosti otkrila u emisiji državne televizije ARD u kojoj je kazala i da je pad Berlinskog zida 1989. proslavila nazdravivši konzervom piva.
Merkelova je o detaljima iz svog >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << života u komunističkoj Istočnoj Nemačkoj u utorak uveče dosta opširno pričala u televizijskom tok-šou programu voditeljke Sandre Majšgeber, koja je takođe odrasla u bivšoj Istočnoj Nemačkoj. Tema emisije bila je „60 godina Nemačke: Jesu li najbolje godine već za nama?”.
Ova ispovest Merkelove stiže u trenutku u kome Savezna Republika Nemačka slavi 60 godina od osnivanja i 20 godina od ujedinjenja, a lider Leve partije Oskar Lafonten optužuje Merkelovu da na neki način snosi deo krivice za zloupotrebe istočnonemačkog režima. Lafonten je, pozivajući se na kancelarkino svojevremeno članstvo u Slobodnoj nemačkoj omladini, zvaničnoj organizaciji socijalističke omladine u Istočnoj Nemačkoj, prošle nedelje izjavio da je Merkelova „pripadala rezervnim borcima Partije”. Njen odgovor na ovakve optužbe bio je da ta „crno-bela diskusija Nemačku ne vodi napred”, odnosno da je pristupanje organizaciji socijalističke omladine za većinu mladih ljudi u Istočnoj Nemačkoj bilo uobičajeno. Merkelova se u to vreme opredelila za karijeru u fizici, jer u njoj, prema kancelarkinim rečima, istina ne može tako lako da se iskrivi. Krajem 70-ih godina prošlog veka joj se, međutim, na sopstveno iznenađenje dogodilo da je na razgovoru za posao fizičara na Univerzitetu u Ilmenau, za koji je bila konkurisala, odvedu u prostoriju gde ju je čekao oficir tajne policije Štazi. On joj je ponudio da počne da radi kao špijun.
„Odmah sam rekla da to nije za mene, jer ne umem da držim jezik za zubima”, priča o ovom događaju Merkelova.
Ni Štazi očigledno nije bio preterano zainteresovan za nju, a posao na univerzitetu tom prilikom takođe nije uspela da dobije. Mada je razmišljala o bekstvu u zapadnu Nemačku, što je 1986. prilikom posete rođacima u Hamburgu imala i priliku da to učini, Merkelova kaže da su joj odnosi sa roditeljima i prijateljima bili previše važni da bi se odlučila na takav korak. Na dan pada Berlinskog zida 1989, nakon što je čula da je granica između Istočne i Zapadne Nemačke otvorena, Angela Merkel je pozvala svoju majku i umesto da joj to objavi, prvo je pripremila rečima da bi tako nešto „moglo brzo da se dogodi”, da bi je poštedela šoka i ostavila joj malo vremena da se navikne na neočekivanu vest. Kasnije, iste večeri, prešla je u zapadni Berlin i našla se u potpuno nepoznatom stanu, gde se slavilo uz gajbu piva.
Govoreći o svojim iskustvima iz Istočne Nemačke Merkelova je ispričala da je u privatnom životu imala puno lepih trenutaka i da običnim građanima te bivše države ne bi trebalo ništa zamerati. Ona je ipak zaključila da od tamošnjeg sistema nije mogla niti htela da nauči ništa, osim da „nikad više ne bi trebalo da stvari radimo na takav način”.
Život iza zavese
Angela Merkel rođena je 1954. godine u Hamburgu u Zapadnoj Nemačkoj, ali je iste godine njen otac Horst Kasner koji je bio luteranski sveštenik dobio parohiju u blizini grada Perleberga koji je tada bio u Istočnoj Nemačkoj. Kao pripadnica „Slobodne nemačke omladine” išla je na ekskurzije u Moskvu, a i pored činjenice da je bila sekretar „Agitpropa” - sektora za agitovanje i propagandu te organizacije, Merkelova je svoje učešće okarakterisala kao „kulturni rad”. Znanje ruskog jezika joj je bilo toliko dobro da je dobila najvišu nagradu iz te oblasti na nivou Istočne Nemačke. Pred pad Berlinskog zida 1989. pristupila je novoj partiji „Demokratsko buđenje” i ušla kao poslanica u prvi, a ujedno i poslednji višepartijski parlament te zemlje pre njenog ujedinjenja sa Zapadnom Nemačkom. Njena partija se spojila sa Hrišćansko-demokratskom unijom. U trećoj vladi Helmuta Kola izabrana je za ministra za žene i omladinu, a 1994. postaje ministar za čovekovu okolinu i atomske reaktore, što joj je i postavilo osnove za napredak u političkoj karijeri.
