Izvor: Politika, 28.Jun.2008, 23:37 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Personaliti Velja
Pišem vam iz zbega, evo me u potaji vikendice kraj Beograda. Što se ono kaže: interno raseljeno lice. Utekoh iz grada, ko gonjen. Evo mu, kroz žaluzine, gledam svetla u daljini...
Spustio sam nekoliko piva u bunarče – potrajaće, čini mi se, ova hajdučija, a izem ti `ajduka suva grla... Tvrd su orah zagrizli! Ko? Oni što su sa Vukom Karadžićem zaratili. Reći ću vam, nema danas tajni u svetu satelita i visoko razvijene špijunaže.
Sve je počelo dan ranije, >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << na vratima kafane. Koje? One, zaplakaću se ako joj izgovorim ime, za koju su obećavali da će i posle obnove, ostati, manje-više, ista. E, pa ostala je –manje ista...
I Velja, nekadašnja konobarska veličina, ostao je manje-više isti. Ista glava, par ruku, nogu, klempave uši, ali duša... Preuredio je i to, vidim! Sad se zove „personaliti”. Džaba što je dva prsta ispod „personalitija” ista ona, stara, trbušina, nije to više Velja „kuća stara”, već menadžer objekta marke: kafeterija.
Kakav, more, objekat, subjektu blesavi – kafana se to zove, naričem na stilizovanu personu, pred sobom. Da mu nisu, mučeniku, previše zategli službenu kravatu i ustavili dotok kiseonika u mozak, mislim se? Ma, popustio bih mu ja taj „engleski” čvor, ali ko sad da krene rukom na „menadžera”? To se danas kvalifikuje kao napad na službeno lice, narodnog poslanika, maltene.
– Molim Vas da zatvorite vrata, sala je klimatizovana – veli organ objekta, loša inkarnacija onovremenskog Velje.
Majku mu, sećam se da je i ranije sala bila „klimatizovana”, sve se po njoj klimalo, ali to nikada nije bio razlog da se provlačimo kroz poluotvorena vrata... Očepio Velja „fuđicu” ko da mu se dugme zaglavilo na – 3! Napravio prijatnu, sibirsku atmosferu, dođe mi čaj da naručim...
Onako u šoku, sluđen novonastalom situacijom i pomahnitalim klima-uređajem, sednem da zapalim cigaretu, kad, evo ga opet subjekat objekta: „To je deo za nepušače, pređite, molim Vas, u drugi deo”...
Gledam, progovara li to pupak, što kao nekada viri iz košulje, ili je restilizovani šef sale skroz, naskroz sišao s uma?
Đa levo, đa desno – pet kvadrata je pet kvadrata... Gde mu pa dođe taj drugi deo sale?
Okrenem stolicu za drugi sto, vidim potvrdno klima glavom – potrefih iz prve deo za pušače. Stvarno, bogamu, tih 30 santima dijagonale, dva kraja sale, čine bitnu razliku. Međutim, ispružim li levu nogu narušiću nepovredivost nepušačkog prostora...
– Pivo – kad već sedoh, ’ajde i da ištem nešto. Poče on da nabraja, nabraja i nabraja...
– Pivo, Veljo, pivo, čoveče, pivo. Ne propitujem te koliko stranih reči i pojmova znaš, već tražim pivo! Hajneken i ja tebi, znaš – uporan sam.
Klima, nepušački deo, prepodobljeni Velja, nerazgovetna imena raznih fabrika piva; klima, nepušački deo, prepodobljeni Velja. Nerazgovetna piva: klima, nepuša...zavrteše mi se i objekat i subjekat i predikat!
Istrčim iz lokala, progutam tri bara vrelog vazduha kao da godinama disao nisam i krenem da tumaram ulicama, što dalje odatle...
Kad ono, međutim! Tek sada vidim i shvatam da bežeći od „objekta” nalećem na iste takve, kroz čije izloge vidim „subjekte” nalik Velji.
„Boutikve”, „burekue”, „šopin-mol”, „kar-voš”, „sinema”, „restaraunt” i Velja, Velja, Velja, Velja, kao da je izleteo iz nekog kopir-aparata...
Utrčah u nešto nad čijim vratima je pisalo: „Sve od jeansa”! Daj mi, devojko, čašu tog „jeansa” da malo dođem sebi, zavapih. Pita me za model i broj? Ma, daj curo bilo koji negaziran model, broja: dva decilitra...
A, džins, kažeš! Pa, tako i napiši onda, i „boutikve” i ti u...
I tako, evo sad virkam kroz žaluzine, gledajući svetla menadžerskog grada. I hladim pivo u bunaru, onakoza svoj „personaliti”!
I ne vraćam se dok Beograd ne skine taj skorojevićki „make-ap”. Pod njim je divno, aristokratsko bledilo...
Mihailo Medenica
[objavljeno: ]
