Izvor: Politika, 04.Avg.2013, 23:01 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Pankerski vez Elvisa Kostela
Pesme su se prelivale jedna u drugu, energično i poletno – Elvisu i „Impostersima” uopšte se nije išlo sa scene tokom nastupa na „Gent džez festivalu”
Gent – „Čujem da svi izlazimo večeras?”, obratio nam se Elvis Kostelo prvi put kada je koncert poprilično odmakao – tek kada je postalo jasno da „Impostersima” ove večeri sve ide od ruke. Slatka pozicija da zatvori „Gent džez festival” u danu početka „Gentskog festivala”, kao da je bila >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << povod i za malu tremu: u gradu su se od popodneva desetine hiljada ljudi tiskale oko šankova sa pivom, može li se ovim ljudima koji su platili kartu i došli u centar „De Bijlok” dati više?
U naslovu prve pesme, „I Hope You’re Happy Now”, smeštena je Kostelova dobrodošlica. Prvi minuti koncerta protiču u furioznom tempu, bez pauze između pesama. Uz stare hitove „Atrekšnsa” („Mystery Dance”, „Radio, Radio”, „High Fidelity”...) smestila se i posveta Niku Lou, Elvisovom prvom producentu, obrada pesme „Heart Of The City”. „Impostersi” praše: Dejvi Farager (bas) i Pit Tomas (bubnjevi) pokrenuli su rokenrol mašinu, Stiv Naiv kuva „Voks” orgulje sa onim čuvenim prozuklim zvukom, reski Elvisovi akordi štepuju sitan pankerski vez.
Donekle mirniji ambijent i pevljivi karakter „Everyday I Write The Book”, odnosno rege struktura „Watching The Detectives” imaju dvostruki efekat: šest hiljada ljudi pod šatorom (jedini rasprodati program na festivalu!) počinje konkretnije da učestvuje u koncertu i pesmom i plesom. Fanki ritam „Bedlam”, jedna od retkih novijih numera u programu, nastavlja u ovom duhu.
Ali, Kostelo zna da je na džez manifestaciji, pa sada na tu stranu vuče lagani sving „Shipbuilding”: u studijskoj verziji sa albuma „Punch The Clock” trubu je svirao Čet Bejker, dobri duh legendarnog džez baladera ove večeri je Kostelov veliki saveznik. U duboki patos odvodi nas dalje „She”, uprkos Elvisovog zavitlavanja u najavi („ONA je zla veštica!”). Iz role buntovnog rokera-pankera, pevač je tako spontano skliznuo u ulogu naočitog šansonjera, kao da baš ona predstavlja njegovo prirodno obeležje, razvlačeći „Ši-i-iii” za uzdahe ženskog dela publike. Kantri balada „Good Year For The Roses” savršeno zaokružuje romantični blok.
Dalje upoznajemo junake sa aktuelnog albuma „National Ransom”. Džozefina mu je slomila srce, pa ipak bi menjao sve za još jedno „švrćkanje” s njom, u ritmu folk regtajma. Džimi, „Zaboravljeni čovek nebitnog porekla”, bolestan i usamljen, kisne na platformi železničke stanice u Lankaširu tridesetih godina prošlog veka – priču ozvučava tužni marš njuorleanske pogrebne povorke.
A onda nam „Impostersi” vraćaju osmehe na lica, uz himnične klavirske akorde „Oliver’s Army”. Lično, ova pesma ima uvek najjači efekat, precizno evocirajući žurke iz vremena novog talasa, sveža i vesela kao pre 34 godine. „Nećemo u Čelzi”, slažemo se mumlajući čuveni rif, pa kolektivno zovemo Elison. „Moja namera je iskrena!”, ponavlja Kostelo, kao i mi sa njim, sve tiše dok stih sasvim ne nestane ispod četiri akorda u laganom obrtanju. Oni postaju podloga za raznorazne Elvisove tematske asocijacije na epizodu sa Elison, iz rokenrol istorije: „I’ve Been Cheatin’”, Kertisa Mejfilda iz vremena „Imprešnsa”, Hendriksov „The Wind Cries Mary”, „Over the Rainbow” iz „Čarobnjaka iz Oza” i, konačno, „Somewhere” iz „Priče sa zapadne strane”.
Ali može još više! Nadali smo se, ali teško da je iko želeo da se kladi, da će se u setu (sa već dovoljno izvedenih sporijih numera za jedan festivalski nastup, i stajanje, i otvoreni prostor), naći mesta i za „I Want You”. Ipak, eto i nje, u svoj svojoj divoti! Red pevanja, red Klepton–Hendriks–Ribou rifova i solaža preko Stivovih vibrirajućih orgulja i posrnulih bluz koraka Faragera i Tomasa. Elvis mlatara gitarom po vazduhu, izvlačeći iz nje i krv i znoj i suze, pa spusti dinamiku da još malo peva, pa vrišti „Želim te!”, i opet kida pakleni bluz. A onda, unutar deset magičnih minuta i neočekivana, odlična digresija sa „I Believe To My Soul” Reja Čarlsa: „Sanjao sam prošle noći, čuo sam kako mi govoriš ’Oh, Džoni’, a znala si kako se zovem.” I opet glasni rifovi, i opet „Želim te!”, najjače i najduže za kraj, i onda duge ovacije šest hiljada prisutnih.
A tek kakav je bio bis! Kao na početku koncerta, pesme su se prelivale jedna u drugu, energično i poletno – Elvisu i „Impostersima” se uopšte nije išlo sa scene! Unutar sedam numera i neverovatnih bonus 45 minuta muzike smestila se čak i Prinsova „Purple Rain”, još jedna prilika da udružimo hiljade glasova! Novu rokenrol snagu odmah gradi „Pump It Up”, da bi – posle više od dva sata svirke – usledio konačan kraj sa „(What’s So Funny ’Bout) Peace, Love And Understanding?”, simbolično zatvarajući krug na revolucionarnim britanskim rokenrol pločnicima sedamdesetih.
Okej, Elvise, shvatili smo – sada možemo i da izađemo u grad.
Vojislav Pantić
objavljeno: 05.08.2013.
Pogledaj vesti o: Pivo
