Izvor: Politika, 03.Mar.2011, 23:24 (ažurirano 02.Apr.2020.)
O radoznalosti
Nema te mašte koja će iznedriti izmišljotinu koja nadmašuje ono što nam se svakodnevno događa
Za mene, svaka akcija koju čovek preduzima sa namerom da u svome životu nešto promeni predstavlja neku vrstu otvaranja Pandorine kutije. Bilo da se radi o otvaranju tajnog policijskog dosijea ili još jedne konzerve sa pivom. Bez obzira šta taj gest doneo, a promene najčešće ne donose ništa dobro, retko ko može da >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << se odupre varljivoj Nadi koja u nama podgreva iluziju kako je moguće preokrenuti život u nekom drugom, boljem smeru. Epimetejevo i Pandorino iskustvo do dana današnjeg nije naučilo bilo koga pameti.
Da li je ta nezajažljiva radoznalost, koja je retko kome donela spokoj i zadovoljstvo, ugrađena u čovekovu prirodu? Biće da je tako, inače Prometej ne bi svome bratu poverio na čuvanje zbirku zapečaćenih zala uz tako izričito upozorenje da se kutija ni po koju cenu ne sme otvarati. On, koji je zastupao ljude pred bogovima, ipak nije mogao pretpostaviti kako je jedna od ljudskih osobina toliko moćna i razorna da je niko, pa ni njegov pažljivi brat, ne može savladati.
Radoznalost, kao i mnoge druge ljudske osobine, ženskog je roda. Takođe, osoba koja predstavlja oličenje nepromišljenosti u baratanju sopstvenom radoznalošću je Epimetejeva žena Pandora (o kojoj grčki mit ima niz zajedljivih i uvredljivih primedbi). Ali ja ne želim da tvrdim kako su određene loše crte ljudskog ponašanja svojstvene ženama. Hoću, naprotiv, da kažem kako ta osobina nije loša, odnosno da je isto toliko dobra koliko i štetna.
Radoznalost je nešto bez čega bi život bio možda manje komplikovan, ali, izvesno, i jako – dosadan. To pogibeljno srljanje u nepoznato, neizvesno i nesigurno jeste jedna od najlepših čovekovih avantura. To je priča koja ne obećava srećni završetak ali mora biti ispričana. Da bismo, makar za trenutak, imali iluziju kako smo blizu istine.
Da li baš istine? Sve zavisi od toga ko je znatiželjan. Umetnici su radoznali po definiciji svoje profesije. Posmatranje drugih, raspitivanje o njima, čeprkanje po njihovoj intimi, slušanje raznih ovakvih i onakvih glasina, zavirivanje u tuđa dvorišta, sve su to uobičajene i, rekao bih, legitimne akcije koje umetnici preduzimaju kada pripremaju građu za roman, rade na novoj ulozi ili iz prikrajka posmatraju osobu koju će naslikati. Ali rezultat njihove radoznalosti nema mnogo veze sa objektivnošću, bar ne sa onom sa kojom imamo posla svakoga dana. Postoji nešto kao „umetnička istina”, ma šta to značilo i za šta bilo pokriće.
Događa se da umetnost, u želji da bude što istinitija, poseže za stvarnim događajima, motivima i ličnostima iz života. I šta se dešava? Delo zbog toga ne samo da nije istinitije nego, naprotiv, deluje izveštačeno, konstruisano, lažno?! Najbolji primer za to je scenografija. Kada uđem u nečiji stan koji bi trebalo iznajmiti za snimanje on po pravilu ima svoju, posebnu priču koja sa mojom, filmskom nije sasvim srodna. I onda se ispostavi da je bolje izgraditi veštački stan, od kulisa i papira, jer on deluje mnogo istinitije –deo je moje a ne tuđe priče.
Isto je sa ljudskim sudbinama. Već sam jednom napisao kako su biografski filmovi najgori i najdosadniji od svih priča koje su „inspirisane stvarnim ljudima i događajima”. Čak i ako se faktičke istine držite kao pijan plota, pa ljude i njihove živote verno reprodukujete, oni u priči gube svojstva koja su imali u stvarnosti i više nimalo ne liče na sebe. Nekoliko puta sam za likove uzeo modele iz svoje okoline, jednostavno ih iskopirao preuzevši praktično sve njihove osobine, čak sam birao glumce koji liče na njih. Bojao sam se (moji filmovi najčešće nisu nimalo afirmativni) da će se prepoznati, da će zbog toga biti ljuti ili uvređeni. Znate li šta se desilo? Ni na kraj pameti im nije palo da su to oni! Uglavnom su se odlično zabavljali bez trunke primisli da se ono što gledaju i te kako odnosi na njih.
Nisam li ovim pao sam sebi u usta? Ako je u umetnosti život bolje izmaštati nego kopirati, šta će mi radoznalost? Tu postoji jedan problem. Ne može se izmišljati a da se sve vreme ne bude u vezi sa onim što se zove „objektivna istina”. Izmišljotina je, s jedne strane, odraz onoga što se stvarno zbiva, dok se sa druge, njena uverljivost meri stepenom sličnosti sa stvarnošću. Ta, takozvana umetnička istina ne važi nigde osim u delu koje stvaramo ili konzumiramo, ali unutar tog kruga ona mora apsolutno ličiti na svet izvan njega. Ili je ne razumemo.
Na kraju krajeva, nema te mašte koja će iznedriti izmišljotinu koja nadmašuje ono što nam se svakodnevno događa. Život je najbolji od svih pripovedača, treba samo biti radoznao i upijati sve što nam on pruža kao materijal za naše, izmišljene priče.
reditelj
Goran Marković
objavljeno: 04.03.2011.
.jpg)
