Izvor: Politika, 03.Jul.2012, 00:18 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Nomadi lutaju kroz grad
Hodanjem, čak i onim nervoznim duž sobe, uvek može da se smisli neko spasonosno rešenje
Putovanje je izuzetna prilika da budemo nevidljivi. U nepoznatom gradu ne srećemo one koji od ranog jutra, nad masnim papirom punim mrva od pogačica, objašnjavaju političke opcije, kasirka u samoposluzi nas ne prepoznaje, krećemo se lagodno i bez zastoja obučeni u šorts i japanke, iz majice nam stidljivo izviruje stomačić od piva, hleba, mesa... Nema šefa, direktora, ljubavnice >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << ili pakosne komšinice da primeti kako smo se nešto zapustili i požuteli u licu. Takoreći lebdimo dok oko nas nepoznati ljudi, ako odemo dovoljno daleko, govore nepoznatim jezikom koji ne razumemo i koji nam liči na ptičji žamor u šumi s debelom hladovinom.
Stari Rimljani su sročili krilaticu o tome kako dolaskom proleća počnu da svrbe tabani, oni rimski, koji su nekad davno ophodali pola planete. I danas, sudeći po turističkim ponudama, ljudi vole da putuju. Putuje se lagodno i lako, zahvaljujući agencijama koje namerniku, kao marljivom đačetu, naprave strog raspored hodanja, odmora i uživanja, kao da je u pitanju priprema za Olimpijadu. Ali u tome nema mnogo čari jer obaveza unapred plaćenog oduzima draž avanture i dozvole da se nešto preskoči ili otkrije zabranjeno.
Za one što povremeno žele da se odvoje od svoje uvažene i mnogopoštovane persone, koja nam nameće svest o tome šta drugi ljudi misle o nama, umesto slike ko smo mi u stvari, putovanja nude mogućnost da se bude niko i ništa, gost koji prolazi zemljinim šarom, običan posmatrač koji je u nepodmitljivom ogledalu drugih samo ljudsko biće.
Nomadizam je najprirodnije saznavanje sveta. On je svest da se krećemo u svakom pogledu ali da je i promenljivo sve oko nas. Niko tako uzbudljivo nije opisao čari lutanja i neobuzdanu slobodu stalnog proticanja nego što je to uradio Puškin u poemi „Cigani“, ili Federiko Garsija Lorka u „Ciganskom romanseru“, proslavljajući ciganski narod mnogo pre nego što su postali Romi. Tek u komunizmu, kada termin „Cigani“ postaje uvredljiv i pogrdan, pojavila se nova reč kao svojevrstan eufemizam koji označava problematičan odnos s onim što ona imenuje. (Reč uvek postaje problematična i zabranjena za upotrebu onda kad se u problematičnom kontekstu prihvata ono što ona označava.) U svakom slučaju, odletelo je u nebo ono romantično i neukrotivo iz pređašnjeg Ciganskog kapriča, a Romi su dobili higijenska naselja i lične karte, polako ali sigurno žrtvujući novom poretku svoju lutalačku dušu.
Lutalaštvo u sebi krije i notu avanturizma jer poznaje „hod po mukama“, hodanje „kao po jajima“, „hod na oštrici noža“, „hodanje po živcima“ . Ono potvrđuje slobodu i snagu čovekove volje koja je u stanju da se odupre inerciji, moćnom zakonu prirode i čitavog društva. Uočavajući da je lagodnije i sigurnije sedeti ili stajati u mestu, mnogi se naglas i u sebi vajkaju: Bolje mi je da ne mrdam. Bolje ti je da se ne mešaš. Bolje je da se uopšte nisam ni rodio. Ipak, nomadi u duši preporučuju večno kretanje. Hodanjem, čak i onim nervoznim duž sobe, uvek može da se smisli neko spasonosno rešenje. Da je hodanje privilegija izabranih, govori i naša poslovica: Sedi gde si, ni za bolje nisi.
Nekada ženama nije bilo dozvoljeno da slobodno krstare ulicama, makar samo čedno razgledale izloge. Za svaku koja bi se odvažila da se slobodno otisne niz plovidbu ulicom postojala je opasnost da je proglase bludnicom. Emancipacija žena omogućila nam je da izađemo iz poslovice „Luta kao gluva kučka“ pravo na ulicu i da, iako nismo profesionalne prostitutke kojima je jedino bilo dozvoljeno da se bez pratnje kreću po sokacima i da po ulici puše, zapalimo koju jer je to u javnim prostorijama sada zabranjeno. Mada, postoje i danas oni skeptični tradicionalisti koji tvrde da je kretanje, po žene opasno stanje duha, čisto muška odisejevska rabota te se nikako ne preporučuje naslednicama Penelope, sklone tkanju i vernosti.
Država, čiji je zadatak da surovo sprovodi strogoću, nije baš mnogo naklonjena neuhvatljivim stazama nomadizma pa su kroz istoriju, među ostalima, na meti čestih pogroma bili Jevreji, jedan od najpoznatijih nomadskih naroda. Nomadizam se suprotstavlja istoriji, jer je on krstarenje prostorom dok je istorija putovanje kroz prošlost. On na svojevrstan način ukida istoriju, poništava je i zamenjuje prirodom, koja je autentično i suštinski povezana s ljudima.
Pamtim iz starog kraja jednu sliku mentalnog nomadizma: vremešni bračni par, lepo obučeni bakica i deka, ulazio je svečano, svakog popodneva, u svog zelenog „fiću“, uredno opranog i parkiranog ispred zgrade. Unutra bi, ne pomerajući se, presedeli do kasne večeri, obilazeći gradove koje u mladosti nisu stigli da posete.
Ljubica Arsić
objavljeno: 03.07.2012.
Pogledaj vesti o: Pivo
