Izvor: Radio Televizija Vojvodine, 05.Jun.2020, 16:54
Ljubomir Živkov: Susreti na drumu i drugde
Jedne sam večeri među večerima avgusta sedeo sa babom u Miloradovoj kafani, gde je crni patos večno mirisao na davno prosuto pivo, pio sam orandžadu, napitak čiji će prestiž docnije samo kokta na neko vreme uzdrmati, dva ili tri astala dalje sedi Joška Perjar, kome je Farkaždin u jednom trenutku njegovog dijalektičkog razvoja bio baza, i njegov brat, koga nisam upoznao, a koji je imao plave oči, što da mi je neko dotad kazo ne bi sverovo, u birtu je zatišje pred ništa, radni >> Pročitaj celu vest na sajtu Radio Televizija Vojvodine << je dan, i mi smo jedini gosti, razgovor braće niti slušamo, niti ono što dopire do nas razumevamo, odjednom se, bez ikakvog prelaza sa nerazgovetne emisije vesti prešlo na muziku, začulo se jasno i odlučno, “Tarapani”, lepše nego radio-pevači kad pevaju, Dušan Nikolić Kalea jeste to krasno otpevao, ali ipak vođen i orkestrom i pravovercima koji su vedrili i oblačili u studiju Radio-Beograda, Joškin brat je međutim sve ionako lepe fraze bogato produžio i ukrasio, pesma ima tri dela, ledan lepši od drugog, i svaki je bio podjednako unapređen, sama se među delovima uspostavljala nova simetrija, ili je već postojala, daleko pre nego što će pesme početi da se snimaju, Joška koji vidi se da mu je brat, i kome se ispod šešira kosa isto podiže uvis, prateći na potiljku obod, a ne Zemljinu težu, morao je i sam biti muzikalan, ali ga nije ni u jednom trenutku pratio, čak ni kad dođe brži deo, “sima banka”: uživao je kao i mi.
Da li su njih dvojica proslavljli neki uspešan trgovački ciklus, ili je gost zapevao naprosto zato što su se u zdravlju našli? Ja sam se kod kuma Milorada obreo da bih predrasudu o suđenoj crnookosti doveo u pitanje, i da bih čuo kako se melodija koju sam i ja znao može promeniti, kao što sadnica višnje kad je vidiš posle dve godine, olistalu mladorotku, i jeste i nije isto ono rastenie.
Dvadeseti vek ušao je bio uveliko u svoju neslavnu završnicu, vozim se predveče u Farkaždin, na bankini stoji prilično velik auto, stariji još od moje škode, čitava “Antilopa-Gnu” iz “Zlatnog teleta”, oko “Antilope” šestoro Roma, zaustavim se naspram njih, šta je bilo, pošli na saranu, i ostali bez goriva, nisu uplakani, ali su ozbiljni, slušaju pažljivo kako njihov portparol predstavlja zajednički gubitak, tugu i brigu, ja kažem, ne pitajući ko je umro, ni di, da imam benzina, samo nemam nikakvo crevo, ni kanistar, imamo mi, rekoše uglas dvoje ili troje ožalošćenih, živnuo je i onaj koji me je oslovio i koji je delovao i kao najbliži srodnik preminulog i kao vođa puta, pretakanje počinje, ja sam ponudio tri litre, fraj, motrim da se moje dobročinstvo ne popne na pet litara, putnici pale cigare, počinju da čavrljaju na maternjem jeziku, svak se oraspoloži kad zna da će putovanje nastaviti, ali ovde je promena baš brza i osetna. Tugovali bi i brinuli složno još minut ili dva da sam se ja predomišljao, ali mračni razlog za večernje putovanje pripremili su za nekog ko je tvrđi orah od mene, sad me nagrađuju iskrenošću: poverovo si da nam benzin treba, ispravno si shvatio našu muku, i sad nije ni potrebno ni lepo da te mi omalovažavamo, i da te varamo, kad se sve završilo brzo i ne treba lepše.
Kod Pančevačkog mosta, na semaforu pre Bogoslovije, prosi devojčica, ima možda jedanaest godina, ne nudi da pere stakla, niti ima pribor za to, zna koliko je lepa i koliko je mala, i otvoreno prosi, dam joj svaki put ponešto, a jedne godine joj uoči Uskrsa dam više nego obično, nisam siguran, ali kao sadašnjih osamdeset dinara. Prošlo četiri ili pet dana, opet se ja vraćam iz Farkaždina, prilazi mi dok čekam pred semaforom, hajde ja da je preduhitrim: “Jesi potrošila onih osamdeset dinara što sam ti dao prošli put?” Držim da sam je pitao nešto ipak neočekivano, za šta nema pripremljen odgovor: “Sve otišlo, na farbu, na jaja…” Za više svrhe, mislim se ja, pa ti se šališ i na moj račun, koji se vladam kao MMF, i nadzirem kud ide moj novac, šališ se i na račun najradosnijeg praznika, švotaš se i mojoj neizrečenoj zabrinutosti da je moj milodar uložen u cigarete, a ostaješ jednako ljubazna, politički i verski korektna.
Serijal "Dopisnica iz Banata" možete pratiti svake subote na Prvom programu RTV u 11.50.
Sve dosadašnje priče Ljubomira Živkova možete pronaći u sekciji BLOG.
Pogledaj vesti o: Pivo
Nastavak na Radio Televizija Vojvodine...
