Izvor: Radio Televizija Vojvodine, 08.Jan.2017, 17:29 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Ljubomir Živkov: Suknene čakšire
Dešava se sve češće da mi kad izađem iz kuće prva misao bude: „Bože, pa ja ovaj dan znam!“, iako sam se prilikom poslednjeg popisa stanovništva iskreno izjasnio kao neznabožac, i nisam se pojavio u rezultatima popisa, država me svrstala u ostale. Ali zaista ima jutara istovetnih, koja su me već zadesila na putu ka železničkoj stanici, dok smo fruštukovali na njivi, ili dok sam ulicom Koče Kolarova žurio ka Žitnom trgu i dalje ka školi, ponovi se miris budućeg snega, vetar, >> Pročitaj celu vest na sajtu Radio Televizija Vojvodine << slad iz Pivare... Čak i oblačni dani liče jedan na drugi, iako ne postoje dva identična oblaka (tu su stvari još zaoštrenije nego sa neponovljivim otiscima prstiju na kojima počiva rad domaće kriminalističke policije i interpola); vedra jutra su meni sva jedna porodica, kao pisci: kad je umro Solženjicin, i naši književnici koji ga nisu nikad upoznali bili su utučeni kao i piščeva familija do trećeg kolena, upriličili su u Udruženju književnika pomen i njime nas podsetili: „I mi smo isto pisci, samo nismo bili u Gulagu, pa se naš dar troši na teme koje naravno da ne mogu toliko ni da nas proslave...“, ali da se vratim ja onome od čega se živi, a to će reći klimi: ni Tvorac nije morao za večnost da napravi bezbroj dana koji bi se po svemu razlikovali, i ovako je obezbedio raznovrsnost za svako godišnje doba i za svako podneblje: dani nisu unikati, a, opet, nije reč ni o konfekciji, nego pre o ograničenim serijama koje dolaze iz istog izvora - zato izjutra prepoznajem rad istog majstora.
Jutros sam poželeo da imam suknene pantalone i suknenu reklu: šta je bilo sa tom tkaninom bez koje je život koliko u prošlom stoleću bio nemoguć? Ne mogu da mu opišem ni boju, sura, smeđa, pre bih za nešto drugo rekao da je imalo boju sukna, pa ko razume razume.
Kroj suknenih pantalona beše istovetan, kao da su svi šnajderi i svi radnici u manufakturama imali licencu od istog kreatora, neke su pantalone bez sumnje bile šivene i po meri, jedne je Boško Đirski sašio mom stricu Duši zvanom Karči, koji ih je, shvativši odoka da su nogavice ispale prekratke, smesta i oprao; tako skupljene obukao ih je i povukao ih ispod štrikova uvis koliko god je mogao. Ode tako udešen kod Boška, šta sam dužan, ovaj se suspreže od smeha, da ne uvredi mušteriju, odmahuje glavom, ne treba za ruke ništa, nikom ništa, tog se događaja sećam, ali je preovlađivala serijska proizvodnja i paori su bili nalik jedan drugom kao jaje jajetu.
Čakšire su se dole svima sužavale, da mogu ući u debele čarape, pa onda u opanke ili u čizme, nisu se prljale, ali se nisu lako baš ni prale; korisnici su sa svoje strane svi bili podjednaki, i mogao si, ako ti ne ideš u Debeljaču na vašar da daš nekome novce, da ti kupi pantalone i one budu pasent! Minimalne razlike u obimu struka rešavane su kaiševima koji nikad ne bi bili zamenjeni novim samo zato što su moralno amortizovani, što su služili petnaest ili dvadeset godina, što su ispucali, a na dva mesta i napukli, to se ušije krivom ćurčijskom iglom, a kad i taj amaterski šav popusti čeka se da kaiš pukne, da umre prirodnom smrću: polovinom kaiša možeš pričvrstiti zaklopac na manjoj šerpenji, ako nosiš nešto kuvano upolje, pređica se u svakom slučaju čuva, a i te dve kratke kože, istovremeno ispucale i usijane, ne bacaju se: trebaće kad-tad.
U Minhenu bih svaki put video dosta čojanih rekli, sa svedenim crnim somotskim kragnama, čoveče, ovo je nemačko sukno, i njima je još dobro, idu po varoši u toj polunarodnoj-polušminkerskoj nošnji, a mi, daj nam plastike, daj nam najlona, sintetike, ono malo zemljoradnika što sretnem u ataru nosi maskirne uniforme: mi smo se dali prerušiti, još idemo upolje, ali više nismo ni mi pravi paori.
Serijal "Dopisnica iz Banata" možete pratiti svake nedelje na Prvom programu RTV u 14.50.
Sve dosadašnje priče Ljubomira Živkova možete pronaći u sekciji BLOG.
Pogledaj vesti o: Pivo
Nastavak na Radio Televizija Vojvodine...
