Izvor: Radio Televizija Vojvodine, 11.Dec.2016, 19:15 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Ljubomir Živkov: Pokrivanje biciklom
Kao što sam od Vojina Popovića dobio na poklon ploču, a nismo imali gramofon, ni mi, ni iko od naših, kao što se periodni sistem elemenata Mendeljejeva pojavio pre nego neki elementi, tako se kao svadbeni poklon pojavljivao servis za kafu, a kafu niko koga sam ja poznavao nije pio, niti je imao na kredencu, nisam je ni u dućanu nikad video; gostima nudiš vino i rakiju, deci slatko vino, za socijalističku slavu kruškovac ili pivo; moj stric iz Orlovata koji je za jednu noć sredio >> Pročitaj celu vest na sajtu Radio Televizija Vojvodine << bilans u zemprozu, došao kod nas, još se nije bilo razdanilo, voz mu polazi tek za dva sata, nije gladan, nemate kafe, nemamo, od Bože smo uzeli "divku", i umorni knjigovođa je popio, hm, divka, ide sa mnom kao moj jezički prtljag, a nisam je nikad okusio; uglavnom, život je prolazio bez kafe, niko nije imo kade da je pije, u otmenijim domaćinstvima za fruštuk bi katkad bila bela kafa, ali crna kafa je nekoliko stoleća nalazila konzumente van Farkaždina, a Farkaždinci su razvijali druge zavisnosti; znam otprilike kad je kafa počela da se sipa u šoljice od tankog porculana, ali sam bio iznenađen koliko se brzo našla u narodnoj metafori izobilja i luksuza. U nečijim svatovima, ne znam više čijim, bilo je svega, što je žena-očevidac, ako nije bila baš Smilja Nikodinova, ovako dočarala: "Ta bilo je i kerama kafe..."
U školi je izgledalo da su metafore sve rasute po knjigama, a bilo ih je onoliko i na sokaku i po kućama. Ako je digod bilo mlogo zvanica, ne pominje se nikakva brojka, ni približna, ni preterana, nego: “Bilo ji je i keri na rep…”
Kad sam to prvi put čuo, nisam pomislio na svatove gde kučetu na rep stane čas reduša, čas neko ko se zaneo igrajući madžarac, nego sam bio zamislio crtež sa toliko mnogo likova da nisu svi stali u karuce i u taljige, jedni sede na lotrama i na zadnjim šaragljama, drugi stoje na potegama, a nekolicinu je crtač, umanjene, morao poređati po repu koji je kera za tu priliku držala strogo vodoravno: to im je bio podvoz.
Ko od nas nije sto puta čuo kako je za vreme stare Jugoslavije dinar bio zdravo velik. Nova Jugoslavija imala je ogromnu petodinarku, izuzetno laku te stoga nepodesnu za kobanje, mogao si da je stinjiš, niko je nije mnogo cenio, a slavljeni predratni dinar nisam mogao ni da zamislim, ni njega, ni kusur, ni starojugoslovenski šarajtov, možda su porodice u to nezamislivo vreme imale samo taj jedan dinar, dedu sam saletao da mi ga opiše: “Kaži mi koliki je taj dinar stvarno bio”, a on će, ozbiljan: “Kav prednji točak od kola.” Dakle, jeste bio velik, ali ipak manji od zadnjeg točka: preterivanje uvek nalaže da se vodi računa o meri.
Evo kako je jedan Farkaždinac, koji je hvala bogu živ, pa neka ne bude imenovan, shvatio da je zabrazdio sa pićem: “Kad sam počo da spavam u jarak i da se pokrivam biciklom…”
Već pominjani moj stric Živa Beljin bio kao momak na slavi u Čenti, on i još jedan njegov drug, nisu bili gladni i otišli su predveče u centar, vratili se pred zoru podnapiti i ogladneli, Živina predobra sestra Spasinka ostavila im jelo na astalu, nisam video tu sofru, ali znam da je bilo pečenje, svinjsko i ćureće, barena šunka, ren, salata od kupusa, višnje iz dumsta, krancle, protagonist nam nije nabrojao šta su sve pojeli, nego je prešao na naredni kadar: “ Ostali su samo slanik i lampa.”
Serijal "Dopisnica iz Banata" možete pratiti svake nedelje na Prvom programu RTV u 14.50.
Sve dosadašnje priče Ljubomira Živkova možete pronaći u sekciji BLOG.
Pogledaj vesti o: Pivo
Nastavak na Radio Televizija Vojvodine...
