Izvor: Radio Televizija Vojvodine, 04.Jun.2015, 12:10   (ažurirano 02.Apr.2020.)

Lakićević: Preduzetnici nisu kriminalci

Teško se izgovara, još teže se pije – da parafraziramo reklamu za ono nemačko pivo čije ime nećemo pomenuti da ga ne reklamiramo džabe.

Restrukturiranje zaista nije lako čak ni izgovoriti, a svakako ga je još teže sprovesti u životu. S druge strane, restrukturiranje je imperativ vremena.

"Čuveni" UPPR – unapred pripremljeni plan reorganizacije – takođe je jedan vid restrukturiranja; a sada u modu ulazi i finansijsko restukturiranje koje treba >> Pročitaj celu vest na sajtu Radio Televizija Vojvodine << da ponudi novi model sporazuma između banaka-poverilaca i preduzeća-dužnika ne bi li se i jedni i, naročito, drugi spasili bankrota.

Ali, zbilja, šta je restrukturiranje? Najkraće rečeno, to je odgovor na signale sa tržišta.

Vaša roba/usluga više ne prolazi kod kupaca. To znači da morate da prilagođavate firmu novim okolnostima. Ponekad čak morate da napuštate delatnost, da odustajete od robe/usluge koju ste do sada proizvodili, odnosno davali i pređete na neku novu.

Naše kompanije tu pokazuju veliku krutost. I to ne važi samo za državne, što je na neki način i očekivano, nego i za privatne.

Privatnici u Srbiji su specifična fela ljudi: "ja sve znam, jer sam uspešan“. U Srbiji možete prodavati sve osim pameti.

Privatnici koji su stekli kapital na jednom poslovnom potezu/poduhvatu drže ga se slepo i uporno, neće da menjaju ni njega ni sebe. Kad im kažete da im je biznis zaribao – promene vas.

Ili, kad investiraju, u nove poduhvate kreću ne vodeći računa o tome da su se u međuvremenu prilike promenile, bez istraživanja tržišta, bez jasne ideje, a kamoli razrađenog koncepta, kome i kako će to prodati.

S jedne strane, to je posledica ekonomske nerazvijenosti u kojoj je ključan nedostatak robe pa čim nešto proizvedete vi ste to automatski i prodali, za razliku od razvijenih društava gde je teže prodati nego proizvesti.

Sa druge strane, u Srbiji postoji neka vrsta prezira, ukorenjenog u veri i tradiciji, prema trgovini i trgovcima. To mu dođe kao nečasno zanimanje (skoro pa kao bankarstvo).

A trgovina je infrastruktura, komunikacija. Na kom ćošku ćete da postavite kiosk od presudnog je značaja – to zahteva preduzetničke sposobnosti.

Novi problem: stari preduzetnici. Naime, mnogi preduzetnici koji su napravili biznis malo su okoštali. Došlo je vreme da ih zamene mlađi. Ali, oni ne žele da firme prepuste svojim sinovima i kćerima.

Doduše, ne retko ni ovi drugi neće te poslove da preuzmu, jer vide kako je teško biti preduzetnik u Srbiji, ali to je poseban problem. Firmama su, dakle, potrebni novi proizvodi, neka dodata vrednost, potrebna je inovativnost. Što se opet može uzeti kao preduzetništvo u širem smislu.

Preduzetništvo je ključna reč. U Srbiji, međutim, ono uopšte nije na ceni. Preduzetnici = privatnici = kriminalci. To je, otprilike, osnovna srpska ekonomska jednačina. Koja se po Srbiji širi – i odozgo i odozdo.

Ovaj tekst nastao je u okviru projekta "Privredne reforme iznad svega" Radio-televizije Vojvodine.
Pogledaj vesti o: Pivo

Nastavak na Radio Televizija Vojvodine...