Izvor: Politika, 11.Avg.2011, 23:42 (ažurirano 02.Apr.2020.)
„Buvljak” se prepolovio, ali se ne seli
Novobeogradski „Otvoreni tržni centar” delimično raščišćen, a broj tezgi je sa 1.600 pao na 787. – Preostali prodavci traže rad u dve smene. – I kupci se „iseljavaju”
– Vidiš šta se dešava u Engleskoj? To ti je imperija zla i treba da je sruše do poslednje kuće, da mi ostali prodišemo – priča prodavac sa novobeogradskog „buvljaka”, sedeći za olinjalim stočićem na kojem su pepeljara, paklica cigareta i ispražnjena plastična flaša >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << piva.
– Je li ti engleska kraljica kriva što se „buvljak” iseljava – sarkastično ga podbada komšija sa susedne tezge.
– Da znaš da jeste. Ona i Komitet 300, ovi što vladaju svetom, hoće da na planeti bude što manje ljudi. Sve će da nas ostave bez posla da nemamo čime decu da ’ranimo. Zato u Etiopiji, Somaliji, gde li je već, puštaju da od gladi umiru ona deca, 30.000, 300.000, toliko valjda – uverava on kolegu.
– Hoćemo li svi u Afriku kada zatvore „buvljak”? – ne prestaje komšija da ga provocira.
– Ma, ni nas uskoro neće biti, nemaj brige gde ćemo.
„Otvoreni tržni centar”, kako mu je zvanično ime, za sada se ne seli, ali se prepolovio. Teško da su kraljica Elizabeta Druga i famozni Komitet 300 u to umešali prste, sem ako oni nisu sredili da trasa saobraćajnice, koja treba da se gradi kao pristupni put za most kod Ade Ciganlije, proseca „buvljak” po dijagonali. Zato je tržnica delimično raščišćena, a broj tezgi je sa 1.600 pao na 787. Deoba je „buvljaku” donela nove montažne lokale i javni toalet, ali utisak je da se uprava nije morala truditi oko toga. Na dvostruko manje tezgi bez problema su stali svi preostali zakupci, čije su kolege još odavno počele da napuštaju „buvljak”. U poređenju sa njegovom zlatnom erom, devedesetim godinama prošlog veka, i kupaca bezmalo da nema, pa prodavci imaju više nego dovoljno vremena za lenjo ćaskanje, rešavanje ukrštenih reči i čitanje lakih bestselera.
– Ima ovde i dalje svega, nije ponuda slabija. Ali, meni su džepovi sve tanji. Tražim bravu za vrata, obično takve tehničke stvari za kuću uzimam na „buvljaku”, poneku majicu ili šorts za sebe takođe. Moje klinke više vole prodavnice i tržne centre, nemamo para da bi tamo mogle mnogo da kupuju, ali moraju da nađu neku marku, da ne budu gore od drugarica – objašnjava Miloš.
Marke, zapravo, jesu drečavo ispisane preko mnogih komada odeće na „buvljaku”, ali teško je uočiti neku poznatu. Loše kopije, izgleda, danas je prevelika sramota izneti u društvo. Dosta artikala ne nosi oznaku nikakvog brenda. Trenerke bez ijednog slova, ionako slabih fabričkih boja dodatno izbledelih na suncu, deluju više kao radni kombinezoni. Doduše, jedna marka jeste upadljivo istaknuta svuda duž „buvljaka”. Iznad prolaza, na kanapima koji drže tende na svakih nekoliko koraka okačeni su kartončići sa ručnim natpisom „Arilje” i strelicom usmerenom levo ili desno. Oni ne označavaju put do grada tog imena, već do prodavaca koji drže veš proizveden u njemu.
Više putokaza pomoglo bi „buvljaku”. Zbijanje na manji prostor kao da je samo povećalo haos. Mobilni telefoni su pored, kako piše, „kutije za lebac”, pornografski diskovi do materijala za haljine – možda i za buduće venčanice – izazovni kupaći kostimi do dečjih bicikala. Ponegde je sve to nagurano i na istoj tezgi.
Isto tako, pomešani su i ljudi. Prodavačica sa bosanskim akcentom pozdravlja Azijca kao starog znanca, devojka koja oteže na tipično beogradski način cenka se sa starijim čovekom koji umekšava glasove kao da je stigao iz Hrvatske. Ovde prodaju i kupuju izbeglice i osiromašeni Beograđani, fizički radnici i intelektualci.
– Moj prijatelj ti je magistar – pokazuje prodavac na čoveka za susednom tezgom, koji se pokazuje nevoljnim da priča, pa on nastavlja. – Žena mi je inženjer poljoprivrede. Ja sam nekada vodio firmu za ujaka, ali se on odselio u London. Supruga ostala bez posla, pa smo pre petnaestak godina došli ovde da držimo robu. Šta ćeš, radiš sve kad moraš da preživiš – kaže prodavac bez ogorčenosti.
Uskoro bi, veruje on, kao i ostali zakupci, mogli da ostanu i bez „buvljaka”. Zna se odavno da on mora da se iseli i ustupi mesto novoj Autobuskoj stanici. Čeka se to već decenijama, sigurno će se čekati barem još nekoliko godina, ali prodavci misle da je izbacivanje tezgi najava brzog kraja. „Na jesen letimo odavde”, ubeđeno je više njih.
– Nema budućnosti u ovome, samo će velike radnje i tržni centri opstati. Da nam uprava barem dozvoli da radimo u dve smene, ali ni to ne može zato što bi morali da postave rasvetu. To košta, a mi smo, kažu, već nerentabilni – objašnjava prodavac.
Izumiranje „buvljaka” ne znači da prodavci više neće imati čime da pune svoje „kutije za lebac”. Većina je, kažu, već našla sebi lokale u „Piramidi” i drugim mestima u gradu. Nije da su, tvrde oni, na „buvljaku” stekli veliku ušteđevinu, ali kriza im ide naruku barem utoliko što su pale cene zakupa poslovnog prostora.
– Hoće li vas tamo kupci teže nalaziti? Za „buvljak” su svi znali?
– A ko ovde još kupuje, samo siromašni – vajka se prodavac.
– Valjda siromašnih ima koliko hoćete?
– Ne pomaže, nemaju oni više para ni za „buvljak”.
Vladimir Vukasović
objavljeno: 12.08.2011.
