Izvor: Glas javnosti, 06.Dec.2009, 12:20 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Sam k’o panj
Hadži Mihailo Knežević (64) iz okoline Prokuplja godinama je pokušavao da se oženi, ali bezuspešno. Nisu mu u toj nameri pomogli ni oglasi koji su se mesecima vrteli na lokalnom radiju, ni reportaže koje je pre dve godine o njemu pisao Glas javnosti... Zato je prelomio i rešio da, umesto supruge, potraži nekog ko bi prihvatio da ga bar izdržava do kraja života, a za uzvrat mu nudi kuću i imanje u rodnom selu Rastovnica podno planine Pasjače, kuću u predgrađu >> Pročitaj celu vest na sajtu Glas javnosti << Prokuplja, sedam hektara zemlje pod šumom. Kaže, prima i penziju od 11.000 dinara, ne pije, ne puši...
Ej živote, lutalice
Promena plana zahtevala je, veli Mihailo, i promenu imidža, pa je rešio da potkrati svoje dugačke, na krajevima ufitiljene mangupske brkove i da pusti bradu... Stižu ga godine, pa se boji da „kad pođe Bogu na istinu, neće imati ko da ga pokopa“, jer od bliže rodbine nema nikoga, nema ni komšija u odavno opustelom selu.
- Bilo kandidatkinja za brak, ne mogu da kažem. Nije da ih nije bilo, ali nekako se nismo našli. Sve nekako naopako-koja se meni dopadne, ne sviđam se ja njoj i obrnuto-priča, sve uzdišući od samoće, Mihailo, iako priznaje da nadu da će se i on jedared oženiti još nije izgubio.
Ne skrivajući obešenjački osmeh objašnjava i da će možda izdržavanja starca poput njega da se prihvati neka žena, a onda je, veli, sve moguće. Možda se kakva iskrica i pojavi, pa se rasplamsa...
Propala ženidba
Pošto je ispunio sve životne snove, Mihailo je posle penzionisanja odlučio da se posveti ženidbi. U okolini nije mogao da pronađe nijednu ženu, pa je rešio da sreću potraži čak u Albaniji. Pokušavao je dva puta, ali nije uspeo. Kaže, problem je bio novac, jer se tamo žena kupuje... Posle reportaže o njemu u našim novinama, Mihailo je imao dve ozbiljne bračne ponude iz Vojvodine. Išao je čak na viđenje u Kulu, ali...
Majstor dunđerskog zanata, Mihailo je mladost proveo na gradilištima širom bivše Jugoslavije, a stigao je i do Nemačke. Za svoju samoću krivi samo sebe, jer priznaje da mu je u mladosti prijao život lutalice, koji je vodio po radničkim barakama, da je uživao putujući...
- Bilo je i žena, ali sve su to bile kratkotrajne veze. A i koja bi se vezala za lutalicu- kao da se pravda priča Mihailo, prolazeći prstima kroz sedu kosu.
Selo lepo, al’ prazno
Od dobre zidarske plate napravio je svojevremeno i kuću na periferiji Prokuplja, ali, kad je dočekao penziju, skrasio se u svom rodnom selu ispod Pasjače. Selo je već bilo prazno, no Mihailu je prijao svež planinski vazduh i prostranstvo, na koje je već zaboravio provodeći dane u radu, a noći u radničkim barakama.
- U kući u Prokuplju mi vozila prolaze ispod prozora, a i voda je nekako loša. U selu je mnogo lepše, samo što nema ljudi. Al’ sve je lepo- šume, pašnjaci, voda, vazduh, drenjine, oskoruše...- nabraja Mihailo, ali posle kraćeg razmišljanje dodaje da u njegovom selu ima svega osim onoga što mu je najpotrebnije- žena.
Teška je, kaže, samoća...
- Udvoje je sve lakše, a ženski osmeh je lek za dušu- šapuće, više za sebe.
Usamljenik svojom voljom, bistrih prodornih očiju, Mihailo izgovara kratke precizne i jasne rečenice. Tačno zna šta hoće, samo ne zna kako da to i ostvari. Posle penzionisanja, pre desetak godina i povratka u svoje selo, samoća mu je u početku prijala, ali, kad se okrenuo iza sebe, video je da mu je život bio prazan. Samo porodica je mogla da ga usreći i ispuni srce.
- Neću da budem sam k’o panj. Neću da budem kao mesec na nebu. Potreban mi je neko da se družim. Zar mnogo tražim-kaže Mihailo.
