Izvor: Vesti-online.com, 25.Maj.2017, 03:16   (ažurirano 02.Apr.2020.)

Posledice agresije na Srbiju i Crnu Goru (4): Uranijum bačen na 91 lokaciju

Generala u penziji Slobodana Petkovića agresija NATO-a na SR Jugoslaviju 1999. godine zatekla je na dužnosti načelnika Uprave atomsko-biološko-hemijske odbrane (ABHO) Vojske SRJ.

U tadašnjoj saveznoj vladi pokrenuo je postupak dekontaminacije površina na koje su pali projektili sa osiromašenim uranijumom. Svih ovih godina je insistirao i na izradi nacionalnog programa za dugoročno praćenje životne sredine >> Pročitaj celu vest na sajtu Vesti-online.com << i zdravstvenog stanja vojnika, policajaca i stanovništva na lokacijama pogođenim municijom sa osiromašenim uranijom, pa je logično što je i njegovo ime među predlagačima da se konačno formira nezavisno stručno telo koje će analizirati i pratiti posledice bombardovanja po zdravlje ljudi i životnu sredinu.

Na koje lokacije je 1999. bačena municija sa osiromašenim uranijumom i da li je vojska dekontaminirala zagađenu zemlju?

- Na osnovu izveštaja jedinica Vojske SRJ i prezentiranih podataka NATO-a, u toku agresije je bilo 112 udara municijom sa osiromašenim uranijumom na 91 lokaciju. Od toga je 12 udara na devet lokacija u Srbiji, dva udara na jednoj lokaciji u Crnoj Gori i 98 udara na 81 lokaciji na Kosovu i Metohiji. Važno je istaći da je 44 odsto udara izvedeno poslednjih 10 dana agresije u toku i posle sporazuma o njenom okončanju. Po završetku agresije, svesne opasnosti koje proizvodi stvorena kontaminacija zemljišta, Vojska SRJ i odgovarajuće institucije predložile su i preduzele mere dekontaminacije koje je realizovala mešovita ekipa sastavljena od profesionalnih pripadnika jedinica ABHO i Instituta za nuklearne nauke Vinča. Precizno su locirana i dekontaminirana četiri rejona sa šest lokacija u Srbiji i jedan rejon u Crnoj Gori. Iz razumljivih razloga, na teritoriji Kosova i Metohije dekontaminacija nije obavljana. Prema raspoloživim podacima, ni međunarodne snage nisu provodile aktivnosti u tom pravcu, iako su svesne koliku opasnost razbacan i nekontrolisan radioaktivni materijal predstavlja za lokalno stanovništvo.

Zašto je kontaminiran materijal donet u Vinču, petnaestak kilometara od Beograda, najgušće naseljenog područja u Srbiji?

- Sav prikupljeni radioaktivni materijal propisno je zapakovan i uskladišten u Skladište radioaktivnog otpada (SRAO) koje je u krugu Instituta Vinča. To je bilo jedino zvanično i odgovarajućim aktima definisano SRAO u SFRJ, pa i danas ima taj status u Srbiji. Način pakovanja i odlaganja u novoizgrađenom hangaru, u sadašnjim uslovima garantuje potreban stepen sigurnosti. Drugo je pitanje da li je takvo skladište trebalo graditi i da li ono treba da bude u neposrednoj blizini bilo kog naseljenog mesta.

Da li je trebalo?

- Nije, ne treba i ne sme, iz više razloga. U određenim uslovima ono predstavlja ogromnu i višestruku opasnost, pa treba raditi na tome da se što pre izmesti na pogodnu lokaciju koja treba da ispuni međunarodnim i našim standardima tačno definisane uslove.

Zašto je 2003. obustavljeno praćenje zdravstvenog stanja pripadnika vojske koji su boravili u kontaminiranim rejonima?

- Tada je saopšteno da je obustavljeno zbog problema "materijalno-kadrovske prirode". Međutim, i tada je konstatovano da su "kod pojedinaca i članova njihovih porodica uočene neke promene koje se mogu vezati za problem koji se prati, da nema obolelih od očekivanih bolesti, ali da je, s obzirom na dug latentni period za nastanak radijacionih ozleda, neophodno dugogodišnje praćenje". I zašto se onda stalo? Nedostatak finansijskih sredstava ili politička pristrasnost ne mogu da budu opravdanje za nebrigu o ljudima koji su kao prave patriote branili zemlju ili žive pored teritorija koje su bombardovane. Time su, ne svojom krivicom, dovedeni u situaciju da budu kontaminirani i da oni i njihovo potomstvo možda imaju posledice po svoje zdravlje. Njima se mora dati pravi i siguran odgovor i pružiti potrebna pomoć. Niko nije dobio mandat da im to uskrati i nema pravo na to.

Zašto Srbija ima prilično uzdržan stav prema ovoj problematici, gotovo kao da njeno stanovništvo nije bilo žrtva upotrebe oružja sa osiromašenim uranijumom?

- Da, to je vrlo evidentno svih ovih godina. Čak i onda kad su druge države u UN tražile da se osudi i zabrani upotreba takvog oružja mi smo bili uzdržani! I posle političkih promena prisutna je i vrlo izražena nespremnost državnih organa da se od onih, koji su nam "svoj radioaktivni otpad ostavili na večno čuvanje", traži da taj otpad pokupe i vrate tamo odakle su ga doneli. Iako ih na to obavezuju naši zakoni, očigledno je da su obziri onih koji su došli na vlast da se ne povrede NATO i njegove članice, koje su u međuvremenu postale naši "partneri i saveznici", imali odlučujuću ulogu za takav stav Srbije. Pitam se da li bi se bilo koja zemlja, žrtva takve agresije, postavljala tako nedostojanstveno i mazohistički kao Srbija.

Slučaj prikrivanja izveštaja šefa prve misije UNEP-a (Program UN za čovekovu okolinu) Bakari Kantea ide u prilog tvrdnji da je neko moćan bio zainteresovan da se ne piše o posledicama bombardovanja po životnu sredinu i zdravlje ljudi u SRJ. Senegalac je sročio izveštaj u kojem navodi da su atmosfera i zemljište u SRJ trajno zagađeni otrovnim materijama zbog bombardovanja industrijsko-hemijskih kompleksa i upotrebe oružja sa OU.

- Upotreba ove municije ima užasne posledice po stanovništvo jer pored telesnih povreda prouzrokuje radiološku kontaminaciju. Ta kontaminacija ima toksične i radijacijske posledice koje uzrokuju kancer - piše u izveštaju.

Kanteova analiza bi nastavila da čami u nekoj arhivi UNEP-a da uporni američki nezavisni novinar Robert Parson nije došao do njega i objavio ga. Posle objave je i Vašingtonu bilo teško da demantuje, pa je NATO na kraju morao da prizna da je u agresiji na SRJ upotrebljavao i municiju sa osiromašenim uranijumom.

Nastavak na Vesti-online.com...