Izvor: Politika, 19.Jun.2012, 23:38 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Politika i javni dug
Rešenja postoje i za najteže situacije, ali vremena za gubljenje više nema
Javni dug naročito opseda javnost od kada je kamatna stopa postala viša od stope rasta u razvijenom svetu početkom osamdesetihgodina prošlog veka. Pitanje javnog duga je u velikoj meri zapravo pitanje modela društva. Da li jedan narod želi jaču socijalnu zaštitu i solidarnost ili viši stepen lične inicijative i mogućnost za bržu promociju? Da li mu odgovara da se država zadužuje i stvara >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << kolektivna dobra ili više volimodel u kome se privatnici zadužuju i raspolažu sredstvima umesto države? Da li jedan narod ima poverenja u svoju budućnost i želi da se zaduži radi investiranju u nju ili smatra da je bolje biti obazriviji i efikasnije raspolagati sa većpostojećim sredstvima? Sve su ovo legitimna pitanja koja zaslužuju širu raspravu tako da ne smeju biti monopol fiskalnog saveta niti bilo koje druge ,,grupe mudraca”.
Prva stvar koju treba imati na umu tokom debate je činjenica da se uglavnom govori o ,,bruto” javnom dugu. Kad političari žele da zaplaše stanovništvo i smanje javnu potrošnju često se služe kalkulacijama tipa koliko jedna prosečna porodica duguje zbog zaduživanja države ili koliko duga nasleđuje beba koja se upravo rodila. Međutim, ovaj računovodstveni model ne vodi računa o finansijskim instrumentima u posedu države (akcije, devizne rezerve ipotraživanja), kao ni o fizičkim dobrima stečenim zaduživanjem (saobraćajna i energetska infrastruktura, zgrade i drugo). Na primerFrancuska se vodi kao visoko zadužena zemlja, ali kad se uzmu u obzir njena infrastruktura, nuklearni program, nacionalna zaostavština i državna imovina, dolazimo do zaključka da se radi o petoj najbogatijoj državi na svetu. Na ovaj način se skreće pažnja sa konkretnijeg pitanja od same visine duga: šta je jedna generacija uradila sa kreditima i kakvu imovinu pored duga ostavlja sledećoj. Zato je pitanje strukture javnog duga važno koliko i pitanje njegove visine.
Druga važna stvar je razlikovanje ,,eksplicitnog” i ,,implicitnog” duga. Implicitni dug čini skup obaveza koje će država sigurno imati, kao na primer sutrašnje penzije današnjih činovnika, buduće otpremnine i socijalna davanja u slučaju smanjenja administracije...U ovom slučaju dug jedne države se često minimalizuje, pa treba voditi računa o tendenciji rasta ili smanjenja javnog duga, a ne samo o njegovoj trenutnoj visini. Na primerŠpanija je u vrlo kratkom vremenu od 40 odsto došla do 75 odsto duga kao udela u svom BDP-u.
Treći element u raspravi mora da bude razlikovanje javnog duga od ukupnog duga jedne zemlje. Ukupan dug obuhvata pored javnog i dug privatnog sektora, kao i stepen zaduženosti stanovništva. Ovde razlikujemo dva modela (anglosaksonski i kontinentalni), ali u okviru njih ima država sa visokim ili niskim dugom u oba segmenta.
Četvrto, javno zaduživanje ne predstavlja, kako se često misli, međugeneracijsku raspodelu, već upravo raslojavanje u okviru jedne iste generacije. Za finansiranje tekućih ili investicionih troškova koji koriste svima, države izdaju dužničke zapise koje po definiciji kupuju oni imućniji (i na to dobijaju kamatu), a najveći teret snose siromašniji (zbog regresivnog poreskog sistema i manje kupovne moći).
Kad sve ove parametre uzmemo u obzir, videćemo da je uprkos relativno podnošljivom javnom dugu (50 odsto BDP) u Srbiji situacija vrlo komplikovana: postojeća infrastruktura nema veliku vrednost i tek predstoje ulaganja; starenje stanovništva i nerazvijen privatni sektor će samo povećavati iznos javnih izdataka; preduzeća su prezadužena, a standard nizak da bi se rast zasnivao na zaduživanju građana. Ne zaboravimo ni valutni rizik: sa svakim slabljenjem dinara javni dug raste. Ima li izlaska iz ovog začaranog kruga?
Za početak, ispravimo mnogobrojne manjkavosti naših javnih finansija.Prvo, inicijalni nacrt budžeta za narednu godinu izrađuje se već na proleće tekuće godine, što je prerano da bi se planirala optimalna alokacija resursa. Drugo, srednjoročni fiskalni plan iz memoranduma o budžetu po pravilu se ne poštuje. Treće, iznos famoznih ,,sopstvenih izvora prihoda” ministarstava nigde nije naveden u budžetu, samo je prikazan način na koji su ta sredstva iskorišćena. Četvrto, mnogi državni organi, u cilju lobiranja za veća sredstva, troškove tekuće potrošnje klasifikuju kao investicije, što šteti preciznosti fiskalnog okvira. Peto, poreska uprava je, nedoslednom primenom Zakona o dohotku građana i Zakona o porezu na dobit preduzeća, dozvolila velikom broju domaćih državljana da se predstave kao strani investitori i tako je direktno ugrozila javnostsistema i poresku bazu države. Šesto, veliki broj poreskih olakšica ugrožava koherentnost poreskog sistema i stabilnost javnih prihoda.
Najteža bolest našeg sistema javnih finansija je nepostojanje nezavisne kontrole budžetske politike. Ključni korak u ozdravljenju javnih finansija bio bi osnivanje revizorskog suda (Court of exchequer). Za razliku od Državne revizorske institucije, revizorski sud bi bio nezavisnija i jača institucija sa više ovlašćenja, pre svega na polju kontrole celishodnosti upotrebe budžetskih sredstava, ne samo njene zakonitosti. Rešenja postoje i za najteže situacije, ali vremena za gubljenje više nema.
Nikola Jovanović
objavljeno: 20.06.2012
