Izvor: Politika, 13.Maj.2012, 23:01 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Muke po Šćepanu i „Milanu Toplici”
Slobodan Dramićanin, zvani Šćepan, godinama čuvao fabriku bez plate, a penziju je morao sam da otkupi. Gejzir mineralne vode otiče nepovratno u reku već deset godina
Viča kod Prokuplja – Na desnoj obali Toplice, ispod tri brega, šćućurilo se selo Viča. U stara vremena ovde su živeli vikari srpskog velmože Milana Toplice, čiji je grad bio na brdu. Do ostataka zidina teško se dolazi, sve je zaraslo u šumu, šiblje i trnje.
Malo lakše >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << se dolazi do kuće Slobodana Dramićanina. Nedavno su nasute vododerine duž uzanog puta, kojim se penjemo pod samo brdo. Pred lepom kućom dočekuju nas Šćepo (tako Slobodana svi ovde zovu) i njegova supruga Dragosava. Kuću i staje gradili su, vele, u ona srećna vremena. Sad su teški dani i za njih dvoje i za njihovu decu.
Viča je selo stešnjeno između reke i brda, pa se ovde živelo uglavnom od voća i stoke. Kad je krenula industrijalizacija, sve što je moglo otišlo je u gradove. U 75 kuća sada nema ni sto ljudi. Dramićani su među malobrojnima koji su ovde ostali. Otac Šćepov je radio u Nišu i sve do penzije svakoga dana putovao vozom na posao, 65 kilometara u jednom pravcu. Tako je održavao i domaćinstvo i podizao dva sina i dve ćerke.
Sedamdesetih godina umesto male radionice za flaširanje mineralne vode koja izvire baš ovde, „Prokupac“ je otvorio veliku fabriku. Ne ovde, nego preko reke u selu Tularu, bliže glavnom putu. I Slobodan, kao i mnogi iz ovih sela, našao je tu zaposlenje. Pešačio nešto više od tri kilometra, ali je ipak bio kod kuće. A fabrika „Milan Toplica“ je poslovala izuzetno. Mineralna voda prodavala se širom Jugoslavije, pa i izvozila.
– Živelo se lepo. Davali su kredite za gradnju kuća, tako smo i mi sazidali našu. Imali smo svoj autobus, išli na izlete i odmore od Ohrida do Bleda. Ali, naša fabrika pade u stečaj, pa je prodadoše. Novi vlasnici ubrzo izbušiše dva nova bunara, izgradiše novu halu, dođoše moderne mašine. Mi se poradovasmo. Ali, ne lezi vraže – puče bruka sa tim vlasnicima: jedan se obesi u zatvoru, druga dvojica nekud pobegoše, a mi evo već deset godina ostasmo i bez posla i bez plate – kazuje Slobodan Šćepo Dramićanin.
On je bio komandir obezbeđenja fabrike. Kad je fabrika prestala da radi, njih osmorica se dogovore da ostanu da je čuvaju. Šteta da se raznese takvo bogatstvo, mislili su da će, ipak, država nešto preduzeti da ovo proradi. I tako: četvorica su čuvala hale i mašine, a četvorica kapije. Posle nekog vremena, ostaše samo ona četvorica na kapiji. Deset godina ni šraf iz fabrike niko nije odneo. A mašine i sad stoje zapakovane.
– E, dođe vreme da ja idem u penziju. Predam zahtev, kad tamo mi kažu da moram da doplatim osiguranje za četiri godine i dva meseca – ravno 238.500 dinara. Odakle meni te pare, kad godinama nisam primao platu. Žena kaže isto: mi te pare nemamo. Ali, naš sin Dragan navalio da prihvatim. Šta ću: uzmem kredit za pola, a pola pozajmim kod dobrih ljudi. I tako ostvarim penziju. Sad primam 16.000, a otplaćujem 12.000 dinara. Jeste, niko mi ne reče ni hvala za sve ove godine što sam sa drugarima čuvao fabriku bez dinara, ali ja, ipak, kažem: hvala „Milanu Toplici“ bar za ono što sam lepo proživeo radeći tu – kazuje Šćepan.
Njegova Dragosava dodaje: „Da je sreće da možemo da pomažemo decu. Sin radi kod privatnika, snaja je bez posla, a imaju dvoje dece. I ćerka Ana i njen muž ne rade, sa dvoje dece, takođe. Od pet krava u selu, naše su dve. A dobre su da ih nema nadaleko. Eto, od sira i kajmaka uzmemo koju paru. I to je sve.“
A iz cevi na izvoru kulja voda kao gejzir, 18 litara u sekundi. I otiče u Toplicu! Odlazi bogatstvo unepovrat.
Dragan Borisavljević
objavljeno: 14.05.2012.
Pogledaj vesti o: Prokuplje
