Izvor: Glas javnosti, 30.Avg.2008, 14:37 (ažurirano 02.Apr.2020.)
„Kraljevstvo“ za ženu
Da ne bi ostao sam, Hadži Mihailo Knežević (61) iz Prokuplja, dva puta putovao za Albaniju kako bi našao srodnu dušu, ali se uvek vraćao sam, jer je za ženu potreban novac. Na prvom putovanju bio je opljačkan i pet dana i pet noći putovao je pešice do crnogorske granice. I dalje je uporan da se oženi, pa je dao oglas u kome budućoj nevesti nudi dve kuće i penziju >> Pročitaj celu vest na sajtu Glas javnosti << .
Dunđerski zanat vodio je Mihaila, VKV zidara, sa gradilišta na gradilište. Obišao je tako celu ondašnju SFRJ, a stigao je i do Nemačke.
- Bilo je žena, ali sve su to bile kratkotrajne veze. A koja bi se vezala za lutalicu- započinje životnu priču Mihailo, uvijajući poduži brk.
Napravio je on i kuću na periferiji Prokuplja, ali, kad je dočekao penziju, skrasio se u svom rodnom selu na planini Vidojevici. Selo je već bilo prazno, no Mihailu je prijao svež planinski vazduh i prostranstvo, na koje je već zaboravio, provodeći dane u radu, a noći u radničkim barakama.
- Samoća mi je u početku prijala, ali kad sam se okrenuo iza sebe, video sam da ništa nemam i da mi je život bio prazan. Samo porodica je mogla da me usreći i ispuni moje srce- priča Mihailo. Pošto je ispunio sve životne snove, Mihailo je odlučio da se posveti ženidbi. U okolini nije mogao da pronađe nijednu ženu, pa je potaknut pričama da se dosta momaka sa Peštera i okoline Raške oženilo Albankama iz Albanije, rešio i on da potraži sreću u zemlji orlova. Pokušavao je dva puta, ali nije uspeo, razlog je novac.
-Žena je žena. Albanka, Kineskinja, Japanka, Afrikanka, Srpkinja. U čemu je razlika. Prvi put sam krenuo na put 2005. godine. Od Prokuplja do Podgorice putovao sam autobusom, a odatle do Skadra taksijem. Malo sam se raspitivao po okolini, ali je veliki problem bio jezik. Ipak, nekako sam uspeo da objasnim nekim ljudima po kakvom poslu sam došao, a oni su me uputili da potražim devojku u selima Vraka i Tamara, na Prokletijama. Pronađem nekako taksistu koji je hteo da me odveze tamo i dogovorim se za cenu. Vozili me njih dvojica jedno pedesetak kilometara i onda me opljačkali. Izvadio je onaj što je sedeo pozadi nož stavio mi ga pod grlo, a drugi mi iz džepa izvukao pare i onda me izbacili iz auta. Srećom da mi je pasoš bio u drugom džepu, ali im on verovatno nije ni trebao, inače bi ga pronašli - priča Mihailo i objašnjava kako je potom pet dana i pet noći pešačio, po njegovoj računici oko sto kilometara, gladan i žedan, preko planine, plašeći se svega i svačega, čak i svoje senke.
- Noću sam pomalo spavao na drveću, jer tamo ima i medveda. Dovukao sam se nekako, ni sam ne znam kako, da graničnog prelaza Vrmoš, a odatle do Gusinja u Crnoj Gori - kazuje on svoje gorko iskustvo u prvom pokušaju da nađe ženu u Albaniji.
Kada je došao u Gusinje, bez dinara u džepu, Mihajlo ni tamo nije zaboravio svoj cilj. Lutao je od sela do sela pokušavajući da se oženi. Iako je sreo puno devojaka, kako priča, ni jedna nije htela da pođe sa njim, govoreći mu da on nije njihov i da je ‘’vlah’’. Shvatio Mihailo da u tom kraju od ženidbe neće biti ništa, pa je rešio da se vrati kući. Malo pešice, malo stopom, došao je do Raške, gde je od starog poznanika sa mnogih gradilišta, pozajmio novac i autobusom došao do Prokuplja.
Velika želja za bračnim životom i potomstvom, jer je sve probao osim toga, naterala je ovog čoveka dugih sedih brkova i koščatih ruku, ali blagih očiju, da još jednom pokuša sreću u Albaniji.
SAM U SKADRU
Otišao je u Skadar i pogodio baš na pijačni dan. Pijaca je bila puna ljudi, koji su na zemlji prodavali razne stvari.
- Bilo je i žena i to samih, bez pratnje. Nekako sam stupio u kontakt sa jednom lepom ženom tridesetih godina, koja je prodavala kape. Objašnjavao ja rukama i mimikom, zašto sam došao i mislim da me je razumela. Međutim, stalno je skretala pogled ka detetu. Možda je bila udata ili nije imala pasoš, ali mi je jasno stavila do znanja da neće. Kada sam je čvrsto stegao za ruku, ona je sva zadrhtala. Uzela je kapu sa svoje tezge i stavila mi na glavu, a kada sam ja izvadio novac da platim, nije htela ni da čuje. Nežno me uhvatila za ruku i nešto mi pričala- kazuje Mihailo nameštajući kapu, koju od tada ne skida sa glave.
- Ovoga puta, a bilo je to u leto 2007. godine, uspeo sam da napravim neki kontakt. Slučajno sam u okolini Skadra sreo neke Crnogorce, Sekuliće i Kovačeviće, koji žive u Albaniji i oni su me uputili na adresu žene koja posreduje u takvim stvarima. Kad sam pronašao tu ženu, a zove se Vera, tražila mi je odmah dve hiljade evra. Objasnio sam joj da nemam toliko novca i nudio sam hiljadu evra i 500 dolara, pa neka mi pronađe ženu za tu cenu. Ona nije htela ni da čuje- priča Mihajlo iskustva iz drugog pokušaja da se oženi.
Poslednju nadu vidi u oglasu, koji je dao na najpopularnijoj radio-stanici u Toplici, u kome budućoj ženi nudi, dve kuće i penziju.
- Neću da budem sam kao suvo drvo u planini. Neću da budem kao mesec na nebu. Hoću ženu, da ostatak života provedem u sreći sa svojom porodicom. Dajem joj sve što imam, i to odmah po venčanju-kaže Mihaialo i dodaj da prihvata da on pređe da živi kod buduće žene, ako ona neće da menja mesto boravka.
Hadži Mihailo Knežević od oca Đorđija, ostavio je i post-restant adresu u pošti 27400 u Prokuplju, jer mu je, kako kaže, pošta između kuće u Prokuplju i sela, a tu zbog penzije najčešće svraća. Nudi celokupnu imovinu, a ni deca buduće žene mu ne smetaju. Kaže da ne pije, ne puši i zdrav je. Jedino se nervira što se nije obrijao za slikanje.
