Izvor: B92, 24.Avg.2014, 13:42 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Ko je požar u kući gasio benzinom?
Nema ekonomiste koji neće reći da je vanredno povećanje penzija 2008. godine bilo najneodgovorniji potez tadašnje ekonomske politike i da nam zato preti bankrot
Pitanje je, međutim, ko je tada stajao iza predloga Jovana Krkobabića, tadašnjeg lidera Partije ujedinjenih penzionera. Nije to bilo tako davno da se ne bismo setili kako taj partijski lider ipak nije bio tako moćan da sam donese takvu odluku.
>> Pročitaj celu vest na sajtu B92 <<
Ko mu je to omogućio i da li je još tada bilo upozorenja da kuću kojoj preti požar ne treba polivati benzinom?
Zašto penzioneri plaćaju ceh
Koliko god da su penzije male, a standard najstarijih građana Srbije nizak – ne postoji računica koja zemlju može da spase bankrota i da se izbegne smanjenje penzija. Uštede na sitnim stavkama više ne daju nikakve efekte. Samo zahvatanje na najvećim izdacima može da nas spase dužničke krize. Penzije, sa platama zaposlenih u javnom sektoru, čine najveći pojedinačni izdatak u budžetu. Čak 14 odsto bruto domaćeg proizvoda, odnosno svega što privreda stvori za godinu dana, odlazi na penzije. Od 800 miliona evra, koliko je Fiskalni savet izračunao da se mora uštedeti, čak dve trećine od te sume može se jedino namaći smanjivanjem penzija.
Iako je i sam Boris Tadić pre nekoliko meseci priznao da je ta odluka bila njegova greška, iz političkog ugla gledano, ona je tada bila razumljiva. Od ispunjenja Krkobabićevog obećanja zavisio je opstanak koalicione vlade nakon izbora 2008. Međutim, da li je tada bilo onih koji su upozoravali da opstanak vlade jednog dana u pitanje može da dovede opstanak države i javnih finansija, piše Politika.
Tadašnja ministarka finansija Diana Dragutinović bila je protiv te odluke, ali, kako je i sama isticala, nije imala političku snagu da to i ostvari. Upozoravala je da se na taj način smanjuju izdaci za kapitalne investicije i da Srbija tako bira između Koridora 10 i povećanja penzija. Ipak, na kraju je i sama predložila rebalans budžeta koji je predviđao vanredno povećanje penzija od 10 odsto.
I premijer Mirko Cvetković na sednicama vlade je bio protiv povećanja penzija. I sam je zatim, zarad opstanka vlade, popustio i istakao kako će predizborno obećanje biti ostvareno. Iako se zemlja najviše zadužila u vreme dok je Cvetković bio premijer, a državni dug je za vreme njegovog mandata „ušao u crveno”, vrlo često se zaboravlja da je krajem 2008. godine on najviše uticao da novoformirana koalicija prekrši jedno drugo predizborno obećanje i time spasao zemlju finansijskog sloma.
Da će nam se povećanje penzija obiti o glavu upozoravao je i tadašnji guverner Radovan Jelašić, koji je tokom svog mandata nebrojano puta ponovio ekonomsku mantru da Srbija troši nezarađeno. Tim povodom je govorio da je svima lepo kada se više troši, ali pitanje je dokle će to moći tako. „Dakle pre ili posle treba da se spustimo na zemlju i da se suočimo sa realnošću”, govorio je tada Jelašić.
Inače i MMF, s kojim Srbija tada nije imala aranžman (sklopila ga je početkom 2009. godine) bio je protiv povećanja penzija. Međutim, njihova upozorenja više su se odnosila na manjak novca za kapitalne investicije, odnosno da zemlja tako žrtvuje razvoj. Alarmantnih najava bankrota nije bilo, što inače i nije praksa ove međunarodne finansijske institucije.
I stručna javnost tada je bila prilično ujedinjena. Dva vodeća biltena Makroekonomske analize i trendovi (MAT) i Kvartalni monitor upozoravali su da je takva odluka finansijski neodrživa.
Povećanje penzija kritikovala je i Danica Popović, profesorka ekonomskog fakulteta. „To što će ovo skromno povećanje neminovno izvršiti snažan inflatorni pritisak, i što će ga sigurno vrlo brzo pojesti inflacija, koga je briga”, rekla je ona tada. Praktično nije bilo ekonomiste koji tada tu odluku nije kritikovao, ali su se upozorenja najviše odnosila na mogući rast inflacije.
Zvuči zanimljivo da su poslanici Demokratske stranke Srbije u parlamentu oštro kritikovali povećanje penzija. Nenad Popović, tadašnji šef ekonomskog tima te partije, takvu odluku nazvao je „suludom”.
Najalarmantnija upozorenja tada su stizala od Mlađana Dinkića, tadašnjeg ministra privrede. „Bilo bi to ekonomsko samoubistvo”, rekao je tada Dinkić. „Ovo je daleko dublja ekonomska kriza od one iz 1929. godine. Ako se razumete u ekonomiju znaćete da se u ovakvim uslovima ne sme menjati penzioni zakon”, upozorio je tada on. Na pitanje novinara da li takvi njegovi stavovi mogu da ugroze opstanak vlade odgovorio je da „ne veruje”, jer bi u suprotnom bila ugrožena ne vlada, nego država”. To bi bilo isto kao da kuću kojoj preti požar polijete benzinom.
To, međutim, ne znači, da Dinkić kasnije, nije dolivao ulje na vatru. Prvi je, nakon što su plate i penzije tokom krize bile zamrznute, zatražio njihovo odmrzavanje 2010. godine, a 2011. godine igrajući na kartu opstanka Tadićeve vlade u parlamentu progurao Zakon o finansiranju lokalnih samouprava, koje Fiskalni savet, posle povećanja penzija 2008. godine, ocenjuje kao drugi najneodgovorniji potez u vođenju fiskalne politike.
Takođe, bio je jedan od najoštrijih protivnika tadašnje ministarke finansija Diane Dragutinović, kada je 2010. godine predlagala da se poveća opterećenje potrošnje, odnosno PDV, kako bi se rasteretio rad i kapital, odnosno smanjio porez na zarade. Kao ministar finansija u vladi Ivice Dačića, dakle u koaliciji sa Srpskom naprednom strankom, Dinkić je povećao PDV sa 18 na 20 odsto.
