Izvor: BKTV News, 17.Sep.2014, 21:20 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Parada, treći put: Svi zaslužuju sva prava!
Povod za razgovor sa Bobanom Stojanovićem je najavljena Parada ponosa, koja treba da se održi sledeće sedmice.
Koliko se promenila klima za održavanje parade u odnosu na situaciju od pre 3 godine?
– Na ovo pitanje mogu da odgovorim subjektivno: promena je očigledna! Iako postoje oni koji se glasno protive Prajdu i pravima LGBT zajednice, nemoguće je videti i ne čuti sve one ljude koji su počeli da promišljaju o tome kako gej osobe >> Pročitaj celu vest na sajtu BKTV News << u Srbiji žive. Priča o LGBT pravima u Srbiji je intenzivno prisutna od 2009. godine kada se počelo sa kontinuiranim insistiranjem na Prajdu i od tada se mnogo stvari promenilo.
Koliko si se promenio ti kao pojedinac u toj borbi?
Mnogo. Tek kada sam počeo da komuniciram sa ljudima van mog sigurnog prostora, shvatio sam koliko ima dobrih ljudi oko mene. Mnogi ljudi nisu homofobi, već nisu imali priliku da u potpunosti upoznaju neku gej osobu. Slike se grade na osnovu onoga što se vidi u medijima ili na TV. Moja majka je svojevremeno gledala neku TV sapunicu i rekla mi je: „Sve ću moći da podnesem, ali to što ćeš da se šminkaš i umreš od SIDE mi najteže pada“, a sve to zbog nekog junaka koji se iz neke zabiti u Venecueli preselio u Karakas gde je nastupao u baru za tranvestite. Ja sam kao i svi drugi ljudi, za ono što ne poznajem ili nemam uglavnom govorim da mi nije ni potrebno. Shvatio sam da je potrebno ljudima predstaviti se u punom svetlu, treba da vide ko smo i tu prestaju predrasude. Nekada sam prezirao vernike i nacionaliste, sada me to ne dotiče, svako ima prava da misli kako hoće, pa i huligani. Svoju energiju usmeravam u dobre ljude koji me podržavaju i tu želim da razvijam savezništva.
Da li smatraš da su za na negativan stav određenog dela javnog mnjenja prema paradi u izvesnoj meri odgovorni LGBT pojedinci koji su provocirali javnost?
Provokacija može biti i konstruktivna, posebno ako nekog navede na promišljanje. Ono što je ponekad problem je nepristojnost. Ali, to ne treba pripisivati celokupnoj gej zajednici.
Mi smo ljudi kao i svi drugi. Pravimo iste greške i radimo jednako divne stvari kao i ostatak sveta oko nas.
Problem su oni ljudi koji u nedostatku ljubavi potpuno izgube svoju orijentaciju i daju sebi za pravo da vređaju, ismejavaju, ponižavaju druge. Najgore je kad žrtva postane dželat. Recimo, smatram nepristojnim da gej aktivisti kritikuju Prajdu, ali im onda oprostim jer pomislim na to koliko gorčine mora biti u čoveku da bi pljuvao sam po sebi.
Zašto su, po tvom mišljenju, LGBT populacija i održavanje parade „gorući“ problem samo u poslednjih nekoliko godina (godinama i decenijama pre toga na ovo se nije obraćala prevelika pažnja)?
Od nedavno, jednako pričamo i o porodičnom nasilju, mobingu, pravima Roma, ekološkoj svesti i štetnosti glutena. Civilizacija ide napred i društvo se trudi da bude najbolje moguće za one koji žive u njemu. Ranije se nije razmišljalo o nekim drugačijim konceptima. Pre sto godina smatralo se da žene imaju manji mozak, pre sedamdeset su palili Jevreje u pećima, pre pedeset crnci su sedeli iza metalnih rešetki u gradskom prevozu. Stvari se menjaju i razne grupe dolaze na red. Tako i LGBT zajednica počinje polako da traži prava koja imaju svi drugi ljudi.
Smatraš li da je zamena teza „oni bi da paradiraju, a deca na Kosovu gladuju/trudnicama i porodiljama oduzete povlastice/narod nema hleba da jede“ zapravo samo odraz nemoći i besa grupacija koje nemaju snage ili volje da se izbore za stvari za koje tvrde da se treba boriti (umesto LGBT prava)?
To je odraz realnosti društva u kome živimo. Ako mene pitaš, ja se sa svim tim tezama slažem, ali to ne isključuje činjenicu da je moj život manje vredan. Prajdom baš to i želimo da kažemo: svi su ljudi jednako vredni i svako zaslužuje pravo da bude ponosan na ono što jeste.
Ljudska prava su bezgranična, njih ima dovoljno za svakoga od nas, ona su zajedničko nevidljivo dobro koje pripada svima.
Ako ja, kao gej, dobijem neka prava,to ne znači da će ih neko drugi izgubiti. Naprotiv.
Mora se priznati da je prethodnih godina u ovoj problematici bilo prisutno samo isticanje razlika između strejt i LGBT populacije. Ko koga tu ne prihvata, i zašto? I gde vidiš sponu između ta dva? Koja su naša zajednička prava za koje treba svi da se borimo, i vrednosti koje treba da delimo?
Odgovor na ovo naizgled složeno pitanje je jasan: svi zaslužuju sva prava. Ja kada kažem da hoću pravo na brak, ja ne tražim ništa novo niti specijalno za mene, ja samo tražim ono što imaju ljudi oko mene, a koji nisu gej. Manjine nemaju nikakva posebna prava u odnosu na ono što je većina. Evo, navedite mi neko pravo koje imaju manjine, a da ih nema većina. Kada se ja borim za moja prava kao gej muškarac, ja se istovremeno borim i za prava žena, dece, radnika, bolesnih i drugih obespravljenih jer vršim pritisak na zakonodavni sistem da bude bolji.
Da li smatraš da istaknuti pojedinci u borbi za LGBT prava treba da koriste svoj uticaj i skreću pažnju i na ostale probleme u društvu?
Apsolutno. Recimo, ja sam uvek voljan da učestvujem u kampanjama i akcijama solidarnosti kada me pozovu.
Primetno je takođe, da si i ti „spustio loptu“, omekšao, kroz svoje kanale komunikacije propagiraš toleranciju, smirenost, čak i kritike koje dobijaš primaš sa humorom. Šta se desilo?
Ceo život sam proveo u atmosferi napetosti i straha. Dešavalo se da budem pretučen, da me ljudi pljunu na ulici, o uvredama da ne govorim. To nije lako prihvatiti, posebno ne ako je deo svakodnevice. Puno sam razmišljao i došao do zaključka da je svim tim ljudima jednako teško, jer njihovo ponašanje govori o odsustvu ljubavi u njihovim životima. Zato sam postavio stvari tako da: ako te taj trenutak u kome prema meni iskažeš mržnju čini srećnim na sekundu, ja sam dobro jer sam deo te sekunde. Možda, nakon što neko ostvari jedan minut sreće u svom životu, oseti koliko je to osećanje lepa stvar i počne da se menja. Nemam ništa od toga da budem ljut, dodatno štetim sebi.
Da li se dešavalo da upoznaš nekog ljutog protivnika parade i razgovaraš sa njim?
Naravno. Uvek sam voljan da sa njima porazgovaram. Jednom je moja prijateljica izašla iz kafića koliko joj je pozlilo od onoga što je tom prilikom čula, ali mislim da svaki razgovor i svako ljudsko približavanje doprinosi smanjivanju tenzije. Često ljudi koji mrze i prebijaju druge ljude u ime očuvanja nacije ili zašitite dece od gejeva, zaborave da smo upravo mi ti ljudi koji su deo njihove nacilje, vere, njihova braća i sestre, ponekad i njihovi roditelji.
Mržnja prema drugom je nužno mržnja prema sebi, jer sve što drugome damo, vraća se nama samima kao bumerang.
Koliko smo kao društvo podložni osudama, ne samo LGBT populacije, već svih pojava i lica koji se ne uklapaju u uvreženo poimanje „normalnog“?
Sve ono što nam se dešava poslednjih 25 godina, što je puno vremena, doprinosi tim osudama. Siromaštvo, ratovi, nezaposlenost, izolacija svake vrste, sve to utiče na način razmišljanja. Ne bih se složio da ljudi ovde mrze različitost, radije bih rekao da nisu imali priliku da različitost postane deo njihove svakodnevice.
Ko je kriv za bes i ogorčenost ljudi koji vas napadaju i osujećuju i šta osećaš prema njima?
Kriv je strah. Osećam ljubav.
Razgovarala: Sonja Martić
Fotografija: Jelena Petković, Media Centar
The post Parada, treći put: Svi zaslužuju sva prava! appeared first on BK Televizija - BKTV News - Telefakt.
Pogledaj vesti o: Parada ponosa
