Izvor: Politika, 28.Maj.2013, 22:58 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Pozajmimo od pčela „duh košnice”
Smisao poezije shvatam kao dijalog sa Tvorcem koji je pesnik nad svim pesnicima
Za knjigu „Iznad oblaka”, koju je objavila beogradska „Prosveta”, Veroljub Vukašinović (1959), pesnik iz Trstenika, dobio je dve ugledne nagrade: „Branko Ćopić”, koja će mu danas biti uručena u SANU, i „Petrovdanski vijenac”. Vukašinović je autor desetak pesničkih zbirki, dobitnik naših najuglednijih književnih >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << nagrada, zastupljen u više antologija srpske poezije.
Kako je pesniku koji svaki dan nosi „od stihova samar”. Kažete da je „uz pesmu” teže nego „uz planinu”?
Od „stihova samar” je pesnikov unutrašnji teret koji se ne skida ni na javi ni u snu. Boriti se sa izazovima svakodnevice i pri tome održavati duhovnu koncentraciju vezanu za proces nastajanja pesme – uporedio sam sa penjanjem uz planinu, a najviše pesama sam u sebi i osetio – penjući se po zavičajnim brdima Gledićkih planina, čiji se najviši vrh zove Samar.
Moto knjige su stihovi iz „Ženidbe kneza Lazara”. Srpska nesloga se nastavlja?
Ti stihovi govore o tome da će nastati „pošljednje vrijeme, nestanuće ovce i pšenice i u polju čele i cvijeta; kum će kuma po sudu ćerati”. Meni su ti stihovi paradigmatični za vreme u kojem živimo, osećajući predukus neke moguće apokalipse. Čini mi se da smo sve dalji od pčele i cveta i da nas naša tradicionalna nesloga stalno raslabljuje. Možda bismo baš od pčela mogli da pozajmimo ideju o „duhu košnice”, organizaciji društva i snazi kolektivnog bića našeg naroda.
U vašoj poeziji Morava je najvažnija reka?
To je reka mog zavičaja, u širem smislu ona je poetski hidronim koji simbolički povezuje našu tradiciju, istoriju i običaje ljudi koji žive oko njenih tokova. Morava, za mene, „dotiče iznad predela i ljudi”, a u jednoj pesmi sam napisao i da „moram na Moravu, nemam više kuda, mada mi misao još Dunavom bludi”.
A najvažniji manastir Ljubostinja?
Ljubostinji sam posvetio oko dvadeset pesama. Naravno, ima i drugih manastira, možda većih i važnijih, ali je Ljubostinja obeležena umetničkim vezom monahinje Jefimije i ukrašena kamenom čipkom Rada neimara. U njoj još „čuju se zvona kosovska”, sećajući nas na kneginju Milicu, potonju mati Evgeniju, i kneza Lazara, koji nas, iz svog vremena, zajedno sa sinovima Stefanom i Vukom, posmatraju sa zida ove svetinje koja, za mene, svetli posebnom svetlošću. A u njoj sam i kršten.
U mnogim pesmama oseća se nostalgija za prošlim vremenima. Za čim, zapravo, žalite?
To je žal za detinjim slikama sveta i arhaičnim obrascima života, žal za nečim što je iščezlo, bez čega nema potpune punoće, kao što je smrt oca, posle čega „meni nije više ista vasiona”.
Gajite veliku ljubav prema selu, koje odumire. Ima li nam opstanka bez srpskog sela?
Volim selo, a jedan sam od mnogih koji ga je napustio da bi mu se stalno vraćao. To napuštanje izvornog života na selu me tišti kao jedna vrsta izneveravanja predaka, koje sam u jednoj od pesama nazvao „šljivomučenici”.
Slika srpskog sela je, danas, poražavajuća, naroda je sve manje, gase se osnovne škole, a oni koji bi želeli da ostanu da žive kao seoski domaćini, ne mogu da se ožene, iskidane su patrijarhalne niti koje su vekovima tkale generacije naših predaka. Mislim da nam bez sela nema ni opstanka, ni napretka i da je naše najpreče pitanje – pitanje biološkog obnavljanja i povratak vitalizmu rađanja. Setimo se da su nekada, u mnogo težim ekonomskim uslovima, seoske porodice imale od petoro do dvanaestoro dece. A danas u zabačenijim selima nema više ni seoskih porodica, samo su ostali starci i starice dok „korov se prikrada ka srcu ognjišta”.
I bez pravoslavne vere?
Naša pravoslavna vera je duhovno utočište za verujuće, kojih je malo, ali i oni koji to nisu, ili su druge vere, mogu u njoj da vide bogočovečansku ljubav i nadu da ovaj život nije samo „sen i san”. A svakom čoveku, kao i narodu, potrebna je neka duhovna vertikala kao oslonac u prostoru i vremenu.
Lepo govorite o svom zemljaku – Dobrici Ćosiću. Kažete: „ljudskom je sudbinom topio hartiju”. Otkuda danas toliko osporavanje jednog od najvećih srpskih pisaca?
Njemu sam posvetio pesmu „Čovek i vek”, želeći da iskažem svoje poštovanje prema njegovom književnom delu i svoje viđenje njegovog ljudskog lika osvetljenog „Prometejevim moravskim svicima”. Po mom shvatanju, Dobrica Ćosić je, uz akademika Miodraga Ibrovca, najveća književna figura iznikla u istom predelu Srbije odakle su i dr Miroslav Egerić, dr Miodrag Radović, Miloš Petrović i mnogi drugi pisci i stvaraoci. Taj „zavičajni kod” je šifra mog razumevanja njegovog dela koje nosi univerzalne poruke o ljudskoj sudbini i šifra mog nerazumevanja za osporavanja i poricanja njegove reči.
Pesme ste posvetili Branku V. Radičeviću, Branislavu Petroviću i Dragomiru Brajkoviću. S velikim poštovanjem govorite o svojim prethodnicima?
U velikim i malim sazvežđima svetske i naše poezije svetle bezbrojna imena pesnika koje poštujem i volim. Nekima od njih sam uputio svoje „pesničke poslanice”, kao jednu vrstu dijaloga bez kojeg ne bi bilo ni mojih pesama, jer i sam smisao poezije shvatam kao dijalog sa Tvorcem koji je pesnik nad svim pesnicima.
Pišete vezanim stihom, slobodnim tek ponekad. Ima li velike pesme bez vezanog stiha?
Ima, naravno. Pesma može biti velika u bilo kom pesničkom obliku, ako je snaga njenog peva takva da u nama „zadrhti struna”. A ako su poezija i muzika sestrinski povezane onda je vezani stih bliži pevanju.
Zoran Radisavljević
-----------------------------------------------------------
Nagrada „Branko Ćopić”
U Salonu Kluba SANU danas će u podne biti uručene nagrade „Branko Ćopić” Dragu Kekanoviću za roman „Veprovo srce”, koji je objavila Srpska književna zadruga, i Veroljubu Vukašinoviću za zbirku pesama „Iznad oblaka”, u izdanju beogradske „Prosvete”. O nagrađenim knjigama govore akademici Svetozar Koljević i Milosav Tešić.
objavljeno: 29.05.2013
Pogledaj vesti o: Pčelarstvo
