Izvor: RTS, 08.Mar.2014, 13:10 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Zahtevne žene za Osmi mart
Počelo je marševima, nastavljeno karanfilima, a danas opstaje uz šarenu lepezu poklona i romantičnih iznenađenja. Oštrica zahteva vremenom je otupela, a dani borbe za prava žena potrebni su kao i pre više od sto godina. I žene 21. veka mogle bi mnogo da učine - samo da su malo zahtevnije.
Šta si dobila za Osmi mart - najčešće je pitanje koje žene jedna drugoj postavljaju dan posle. Tog Osmog su oba pola >> Pročitaj celu vest na sajtu RTS << na mukama. Oni "razbijaju glavu" dok traže idealan poklon za dragu ženu, dok one nestrpljivo iščekuju da vide čime će ih bliski iznenaditi na njihov dan. Razočarenje, ukoliko ne bude "makar i cveta", je neizbežno.
Lepeza mogućih poklona je raznobojna, toliko da je skoro nemoguće ne naći nešto što bi se njoj svidelo - od cveća, parfema, nakita, do romantične večere, tretmana u Spa centru. One "srećne" dobiju i neko putovanje.
Međutim, povremena galama, bubnjevi, parole poput ovogodišnje "Manite se poklanjanja cveća, vratite nam naša preduzeća", teraju nas da se, pre nego što se odlučimo za neki poklon, vratimo korak nazad i razmislimo šta ženama ustvari treba.
"Ako govorimo o ženama na našem području, to su svakako ekonomska prava. Uopšteno je da su žene te koje prve izgube posao, da su te koje ponesu egzistencijalni teret opstanka porodice, drugog-trećeg radnog mesta ako treba, sive ekonomije. Osnovni problem je nezaposlenost, odnosno ekonomska ugroženost", kaže Daša Duhaček, direktorka Centra za rod i politiku na Fakultetu političkih nauka.
Ugrožene su domaćice, one koje nemaju posao ni primanja, one koje rade a zarađuju mnogo manje nego muškarci, one koje treba da odu u penziju ali im radni vek nije priznat.
Masovno su ugrožene, ističe Duhaček, mlade profesionalne žene koje žele nešto da rade, a za to imaju vrlo malo mogućnosti. Tu su i višestruko ugrožene grupe, poput Romkinja, invalitkinja, žena različite seksualne orijenatacije, trudnica, žena iz ruralnih sredina.
Skrenuti priču sa sladunjavih tema i čuti zahteve žena suština je obeležavanja Osmog marta.
Pre više od sto godina
Priča o velikom danu za žene, ali i društvo, datira s početka dvadesetog veka, od demonstracija Čikagu i Njujorku. Prvi nacionalni Dan žena obeležen je 1909. godine u Americi, a za međunarodni karakter Osmog marta zaslužan je marš u Njujorku 1910. kada je više od 15.000 radnica izašlo u protestnu šetnju tražeći veće plate, kraći radni dan, zabranu dečijeg rada i pravo glasa.
Te iste godine, na Socijalističkoj internacionali u Kopenhagenu, 8. mart je proglašen Međunarodnim danom žena, na inicijativu Klare Cetkin - u znak sećanja na štrajk tekstilnih radnica. Prvo obeležavanje bilo je u Austriji, Nemačkoj, Švajcarskoj i Danskoj.
Bio je to dan radničke klase, dan kada se izlazilo iz kuća, fabrika i uz parole marširalo ulicama. Onda se nisu očekivali pokloni, već zahtevala ekonomska i politička jednakost sa muškarcima, kao i socijalna prava. Taj glas daleko se čuo i ponavljao svake godine. Za pravo glasa, i ostala prava koje mi danas olako shvatamo, ženama su bile potrebne decenije da se izbore. Bila je to duga borba, koja do današnjih dana nije izvojevala apsolutnu pobedu.
Karanfil u celofanu
Praznik se sa američkog kontinenta preselio u Evropu, a pretežno se obeležavao u komunističkim i socijalističkim zemljama. Može se reći da ga je Rusija "konfiskovala".
Iz godine u godinu Osmi mart je počeo sve više da šljašti. Na ulicama je bilo sve manje plakata, a sve više tezgi. Crveni karanfil u celofanu bio je u SFRJ nešto bez čega se žene nisu vraćale sa posla, a dan ženskih prava lagano je izgubio svoj klasni odsjaj.
"Od izoštrene klasne osvešćenosti prelazi se na Dan cveća, majki, putovanja u Trst kao utešnih nagrada. Pošaljete ceo autobus u Trst i to je taj Osmi mart. Otupelo je, kao bilo koja druga oštrica, jer ovo jeste bilo na početku potpuno izoštreno. Ne verujem da je to bila bilo čija svesna strategija, ali definitivno nije bila ničija strategija da se to spreči", rekla je Daša Duhaček.
Ovakav način obeležavanja Dana žena prilagodio je borbu za ženska prava ideološkim pretpostavkama u društvima koja su ga slavila kao državni praznik.
"U realsocijalizmu je osnovna floskula bila - žensko pitanje je rešeno. I pošto su žene i ravnopravne, i dobile sva ta prava koja smo im, eto, poklonili (bog te pitaj da li su zaslužile - eto dali smo im), šta sad imaju tu da traže. Još dobiju karanfile jednom godišnje", kaže Dušaček.
Spektakl jednodnevnog poštovanja
Iako aktivistkinje ženskih organizacija i pokreta u Srbiji Dan žena svake godine obeležavaju različitim kampanjama, edukacijama, marševima, raznim performansima, kako bi podsetile na suštinu ovog dana i još jednom (ali ne i jedini put u godini) iznele svoje zahteve za poboljšanje položaja svih žena, Osmi mart u Srbiji ima sasvim drugu dimenziju.
Na ovaj dan darujemo majke, sestre, babe, tetke, strine. Tu su i nezaobilazne učiteljice i profesorke - nije retkost, iz srednjoškolskog iskustva, ni da se unapred poruči neka "sitnica", čisto da se deca ne muče tražeći adekvatni "znak pažnje".
Ceo taj "spektakl jednodnevnog poštovanja" baca senku na ono što nas okružuje. I to što većina žena tako strasno iščekuje Osmi mart (Karanfildan), čini se, kao da je beg od užasne svakodnevice, potreba da budu poštovane, da budu u centru pažnje (makar tog dana).
To vide svi oni koji se jednom u godini sete da govore o lošem položaju žena u društvu. To vide i političke partije koje u jeku predizborne kampanje, brže bolje, smute neki performans podrške ogromnom delu biračkog tela.
Glas onih koji stalno opominju "uđe na jedno, a izađe na drugo uvo".
U Srbiji nikada nije bilo više institucija, zakona, strategija, akcionih planova kojima se reguliše oblast rodne ravnopravnosti, a žene su i dalje "nevidljiva kategorija".
"Iako su primetni izvesni pozitivni pomaci, u Srbiji su žene u nepovoljnijem položaju u odnosu na muškarce u svim oblastima društvenog života, tako da smo još uvek daleko od stvarne ravnopravnosti polova. Naročito zabrinjava diskriminacija žena u pogledu učešća u javnim poslovima i odlučivanju, posebno u izvršnoj vlasti", naglašava poverenica za rodnu ravnopravnost Nevena Petrušić.
Prema najnovijem istraživanju, prosečna plata visokoobrazovane žene u Srbiji je za više od 17.000 dinara manja od prosečne plate visokoobrazovanog muškarca. Žene su uglavnom zaposlene u neprofitabilnim granama privrede i teže i sporije napreduju na poslu.
Osim na poslu, psihičko, fizičko, ekonomsko, seksualno nasilje žene trpe i u kući, a podatak da je u 2013. godini u porodičnom nasilju ubijeno 45 žena (17 žena više nego 2012. godine), pokazuje nezainteresovanost institucija da zaštite ženu kao ugroženu kategoriju.
Sve učestalija su i javna istupanja pojedinih organizacija i političkih grupacija koje identitet žena nastoje da ograniče na reproduktivnu ulogu u porodici, na šta je ukazao i zaštitnik građana Saša Janković.
Pravo da zahtevam - šta to beše znači?
One koje su na neki način diskriminisane ili zlostavljane najčešće nisu svesne situacije u kojoj se nalaze, što pokazuje i činjenica da se samo mali broj njih interesuje da zaštiti svoja prava.
"Možda su zatrpane egzistencijalnim problemima, brigom za opstanak, možda su prosto umorne. Ali, to ne znači da smo oslobođene odgovornosti da se zalažemo za prava tih žena", ističe Daša Duhaček.
Ima i onih koje ćute i trpe.
"Mnoge žene nisu u mogućnosti da zaštite svoja prava jer nemaju ni novca, ni poverenje u institucije sistema. Neke to ne žele jer smatraju da su same krive za ono što im se događa, mnoge žene i ne znaju koja im prava pripadaju i kome da se obrate. I kada posle mnogo godina trpljenja odluče da traže zaštitu, često odustanu jer su obeshrabrene ili okolina vrši pritisak na njih i optužuje ih", kaže Nevena Petrušić.
Prosvećenost društva, edukacija o rodnim temama, rodno osetljiva politika i statistika, uvažavanje i sprovođenje rodne ravnopravnosti znatno bi doprineli da položaj žene u Srbiji dostigne nivo koji je neophodan ukoliko ne želimo da budemo samo deklarativno demokratska država.
Dok ne dostignemo takvu političku zrelost, da država i društvo automatski reaguju na probleme svojih građanki i građana, bolje uslove života moći ćemo da imamo samo ako se sami za njih izborimo.
Tako bi i položaj žena bio bolji, kada bi se, makar samo na ovaj dan, svaka zamislila šta je njoj zaista potrebno i izašla na ulicu po to.
Ako su mogle žene pre više od veka da omoguće nama nešto, ako mogu današnje aktivistkinje da se bore za ravnopravnost svih, mogle bi i sve ostale žene 21. veka da učine nešto za sebe - to bi bio najbolji poklon za Osmi mart.
