Izvor: RTS, 05.Nov.2011, 18:52   (ažurirano 02.Apr.2020.)

Likvidacije loš lek za terorizam

Nekada su američki zvaničnici govorili da samo ciljaju "komandne i kontrolne centre", a sada se ubilačke misije otvoreno proslavljaju, piše američki dnevnik.

Niko ne može da porekne da je 2011. godina bila uspešna godina za ubistva finansirana novcem poreskih obveznika - Osama bin Laden, Anvar Avlaki, pet visokih talibanskih komandanata u oktobru i mnogi drugi. Imajući u vidu suštinsku američku pozadinsku >> Pročitaj celu vest na sajtu RTS << ulogu u Libiji i bučno nagovaranje na smrt libijskog lidera, koje je američka državna sekretarka Hilari Klinton uputila neposredno uoči samog događaja, verovatno možemo da budemo u velikoj meri zaslužni i za prljavi kraj Muamera el-Gadafija.

Nekada su američki zvaničnici govorili mi samo ciljamo "komandne i kontrolne centre", a ne konkretne pojedince, kao kada je bio lov na Sadama Huseina tokom rata u Persijskom zalivu 1991. godine ili potraga za Gadafijem 1986. godine. Sada se više niko ne trudi da se pretvara. Uspešne ubilačke misije, bilo od strane elitnih specijalnih snaga ili bespilotnih letelica kojima se upravlja iz daleka, otvoreno se proslavljaju.

Jasno je da je osećanje koje preovladava kod naših lidera ono da eliminisanje neprijateljskih lidera ima koristan efekat. Zbog toga su u našim nedavnim ratovima Sjedinjene Države potragu za "visokovrednovanim metama" (HVT), glavnim ciljem takozvanog organizovanog napada na ljude, učinile prioritetom. "Misija voda je da ubije ili zarobi HVT", seća se Met Kuk, narednik u 101. Vazdušnodesantnom puku stacioniranom u severnom Iraku 2005. godine. "To je sve što mi radimo", kaže on.

Prema jednoj studiji Američke strateške komande, naša vojska je do 2008. godine bila angažovana u 285 programa organizovanog napada na ljude. Dakle, sada kada su atentati zvanično oruđe američke spoljne politike, zajedno sa trgovinskim embargom i prekomorskom pomoći, stigao je trenutak za otvorenu raspravu da li su atentati zaista efikasni.

Iznenađenje za neke, ali dokazi bazirani na konkretnim brojkama nedvosmisleno pokazuju da je odgovor "ne".

Podaci su dobijeni iz jedne studije sprovedene u Iraku tokom kampanje povećanja broja vojnika 2007-08. godine koja je omogućila SAD da proglase pobedu i okončaju rat. Ključ je bio intenzivan i nemilosrdan lov na ključne pojedince iz "mreže IED" koja je organizovala napade na američke vojnike bombama kućne izrade. Uzrok i posledica - što više mrtvih vođa to manje bombi - činili su se toliko očiglednim da se niko nije ni trudio da ih proverava.

Međutim, početkom 2008. godine Reks Rivolo, analitičar pri Operativno-obaveštajnom centru za borbu protiv IED napada pri američkom štabu u Bagdadu, izvestio je svoje nadređene o surovoj realnosti ove kampanje.

Imajući pristup svim informacijama u vezi sa američkim vojnim operacijama u Iraku, on je utvrdio oko 200 uspešnih misija u kojima su eliminisani ključni ljudi iz mreže IED. Potom se pozabavio izveštajima o potonjim bombaškim napadima u zoni dejstva ubijenog pobunjeničkog vođe. Rezultati su bili jasni: napadi IED su se intenzivirali, odmah i drastično. Nedelju dana posle ubistva incidenti u prečniku od pet kilometara od kuće ubijenog lidera povećali bi se u proseku za 20 odsto.

Zašto se, s obzirom na mrtvog komandanta, neprijatelj borio sa tako snažnom vitalnošću? Eliminisani neprijateljski komandanti, kako otkrivaju obaveštajni podaci, gotovo odmah bi bili zamenjeni, obično u roku od 24 sata. "Novi momak će još žešće raditi. On mora da se dokaže, nametne svoj autoritet. Možda se stari momak ulenjio, nije toliko radio na postavljanju IED. Sveža krv stvara razliku", kaže Rivolo.

Ovako izložene, ove posledice se mogu činiti očiglednim, ali Rivolova studija, koliko ja znam, jedina je da je neko sa pristupom važnim podacima razmotrio posledice naše glavne strategije o nacionalnoj bezbednosti na sistematičan način.

Međutim, čak i u trenutku dok je on podnosio svoje zaključke, ista strategija je izvezena u Avganistan u još većem obimu. Sve češći noćni napadi specijalnih snaga su zaista imali uspeha u ubijanju velikog proba pobunjeničkih komandanata (zajedno sa brojni civilima), ali posledice su bile redvidljive.

"Ranije sam mogao da idem da razgovaram sa lokalnim talibanskim komandantima", rekao mi je jedan novinar koji već dugo živi u Avganistanu, "ali oni su sada svi mrtvi. Oni koji su ih zamenili mnogo su opasniji. Oni više ne žele ni sa kim da razgovaraju".

Nevladine organizacije šalju slične izveštaje da novo talibansko rukovodstvo ne pokazuje volju da dozvoli slobodan prolaz humanitarnim radnicima, a što su njihovi ubijeni prethodnici dozvoljavali. Ni u Avganistanu ni u Pakistanu, gde su visokovrednovane mete odgovornost rastuće birokratije CIA u vidu bespilotnih letelica-ubica, nema pokazatelja da su se kapaciteti neprijateljske vojske smanjili.

Kako kaže Metju Hoh, spoljnopolitički zvaničnik koji je dao ostavku u znak protesta zbog uzaludnosti rata u Avganistanu, nedavno mi je rekao: "Rat stvara tlo za neželjene posledice".

Predsednik Obama bi trebalo da razmisli o tome.
Pogledaj vesti o: Libija

Nastavak na RTS...

Mondo: Da li su ubilačke misije efikasne?