Izvor: Radio 021, 24.Jul.2019, 15:43 (ažurirano 02.Apr.2020.)
INTERVJU Maja Pelević: Recept za propast - brisanje prošlosti, stalni gubitak kontinuiteta i sveprisutni narcizam
Maja Pelević, dramska spisateljica, rediteljka i aktivistkinja neko je ko se kroz svoje pisanje istinski bori za slobodu govora i mišljenja. Srbija 2019. godine za pisca je neizmeran izvor najbizarnijih tema, ali od "imati temu" važnije je imati plan za "dan posle", smatra Pelević, tim pre što nas istorija uči da se nakon revolucije vrlo često zaboravlja zašto se ona uopšte digla...
Razgovarala: Snežana Miletić
Maja Pelević za 021.rs govori o pravu >> Pročitaj celu vest na sajtu Radio 021 << na slobodu reči, razmišljanja i delanja, na slobodu izbora da se ostane i živi ovde ili samo povremeno ode, tokom zime, recimo u Crnu Goru, gde beži od ovdašnjeg ludila da bi pisala i predavala na cetinjskoj Akademiji umetnosti.
"Mi stalno govorimo o kritici neoliberalnog kapitalizma često zaboravljajući da je on uvek bio i uvek će biti usko povezan sa patrijarhatom. Po mom mišljenju, ne postoji autentična borba protiv kapitalizma bez istovremene borbe protiv patrijarhata koji je u našem društvu toliko duboko ukorenjen da ga je često teško i detektovati jer smo se previše na njega navikli", kaže na početku razgovora Maja Pelević.
"To nije nikakva novost, to je nešto što se kod nas dešava bez obzira na promenu vlasti i dešavaće se dokle god tom problemu ne budemo pristupili suštinski, a ne samo na papiru. Imam veliki problem sa tim da danas, često čak i od žena sa kojima delim mnoga mišljenja, čujem rečenice poput: “Meni je bitno da su žene na rukovodećim položajima.”, a da se ne preispituje kakve su to žene i da li one demonstriraju istu vrstu patrijarhalnog nasilja kao i muškarci. Onda mi zaista nije dovoljno što je neko žena. Mislim da to pripada istoj vrsti matrice koja je trebalo da dovede Hilari Klinton na vlast da bi Amerika imala prvu predsednicu, ne preispitujući šta je ta žena sve radila i koliko je davala legitimitet tom istom patrijarhatu. Biti žena danas jednostavno nije dovoljno i mislim da je površno i pogrešno predstavljati stvari tako crno-belo. Jer ako tako budemo razmišljali, onda ćemo sa belog heteroseksualnog muškarca samo preći na ispunjavanje kvota da se tu sad nadje i 50 % belih heteroseksualnih žena koje će perpetuirati taj isti sistem koji zatvara oči pred siromaštvom, porodičnim nasiljem i igrama moći."
Radije ne bih...
"Na svu sreću i dalje poznajem mnoge ljude, iz pozorišne branše, a i onih koji se bave drugim zanimanjima, koji nisu odlučili da zbog “neučestvovanja u spektaklu” napuste zemlju, što je naravno uvek opcija. Mislim da je razlog tome i činjenica da trava možda ni “tamo negde” nije više tako zelena što pokazuju i poslednji izbori za Evropski parlament, gde je desnica pokazala koliko je ojačala. S druge strane, verujem da je teško ovde ostati normalan jer sistem i trenutna vlast imaju svoje direktne i perfidne metode da te polako ali sigurno uništavaju ako im se ne prikloniš, ili ako se usudiš da govoriš protiv. Poznajem ljude kojima su pretili otkazom u državnim institucijama zato što su viđeni na protestima, a moj prijatelj pisac Marko Vidojković doživljava konstantnu cenzuru na raznim mestima zbog emisije na šabačkoj televiziji. Divim se ljudima koji nisu spremni na kompromise, koji su spremni da kažu “ne” makar i po cenu toga da sebi život učine mnogo komplikovanijim. Mislim da je rečenica iz čuvene Melvilove pripovetke “Pisar Bartllbi” iz 1853: “Radije ne bih.” danas aktuelnija nego ikad."
Dan posle...
"Najveći problem je što nas je kapitalizam naučio da nemamo strpljenja, da ne smemo da se osećamo loše, da treba da “širimo ljubav” čak i kad to zvuči potpuno apsurdno, da rupe u sistemu mogu da se zakrpe za tili čas, al nema veze, kad budu ponovo pukle neko drugi će ih krpiti, šta se to nas tiče, da treba da živimo u sadašnjem trenutku kao u nekoj self help knjizi, zaboravljajući da smo ikad imali prošlost. To brisanje prošlosti, stalni gubitak kontinuiteta i sveprisutni narcizam, gde svi misle da mogu lako da dignu grad iz pepela, nas dovodi do toga da nikako ne možemo da izađemo iz vrzinog kola, jer Feniks ostaje da se batrga u pepelu. U tom smislu se slažem sa Žižekom kada kaže da je u bilo kojoj revoluciji najbitniji “dan posle”. Tome su nas naučile velike svetske revolucije, ona naša petooktobarska pa i one “male” kojima prisustvujemo, gde se nakon revolucije vrlo često zaboravlja zašto se revolucija uopšte digla i svi gledaju kako da otmu deo tog novog svežeg ukusnog kolača. I tu onda izlaze na videlo ljudske osobine zbog kojih je teško zamisliti drugačiji svet: sebičnost, potkupljivost i pohlepa."
Prihvatanje...
"Ako prihvatimo to beznađe, to da mi sami, koliko god mislili za sebe da smo bitni i da to zaslužujemo, možda nikad nećemo dočekati bolju budućnost, možda nikad nećemo doživeti da vidimo tu promenu za koju se borimo, možda je to prihvatanje sasvim dovoljno da ne dignemo ruke od svega. Možda činjenica da će neko nekad videti plodove svih tih malih borbi može da nam da motivaciju da ne odustanemo i nastavimo dalje."
Pošto sloboda?
"Sloboda je najskuplja kapitalistička reč ali i najskuplja reč u našem društvu. Evo pogledajmo samo šta se dešava sa Džulijanom Asanžom, čovekom koji se borio za transparentnost, za slobodu medija, koji je žrtvovao svoju slobodu da bi nam pokazao u kakvoj neslobodi zapravo živimo, koji se nakon sedam godina provedenih u ambasadi Ekvadora sada nalazi zatvoren u nemogućim uslovima, u jednom od najgorih evropskih zatvora za teške kriminalce i čeka da bude izručen SAD-u, a sve pod parolom demokratije i slobode. Šta nam to govori o našem “demokratskom”, “slobodnom” svetu?"
Autor: 021.rs
Preuzimanje delova teksta ili teksta u celini je dozvoljeno bez ikakve naknade, ali uz obavezno navođenje izvora i uz postavljanje linka ka izvornom tekstu na www.021.rs. Preuzimanje fotografija je dozvoljeno samo uz saglasnost autora.
.jpg)
